Тајна Светог причешћа у Православној цркви
1 min read
Отац Гојко Перовић
Пише: о. Гојко Перовић
Искуство Цркве
У току своје свештеничке службе пуно пута сам био у потресној ситуацији да причешћујем људе на самртној постељи. У питању је древна хришћанска пракса када се најсветији црквени богослужбени чин, Света тајна причешћа, врши на граници живота и смрти. У околностима извјесног умирања, вјерујући човјек жели да прими ове благодатне дарове, како би његов прелазак у ново и непознато био закриљен Божијом силом и близином. И видио сам, надземаљску радост и олакшање, који су причешћене људе обузимали – упркос оном што је убрзо сљедовало. Нестајали су страх, патња, па и бол. Само, Богом дана смрт – није одступала!
Био сам свједок и учесник причешћа болних. Како у моментима када је болест тек констатована, тако и током дуготрајног лијечења. И ту сам се увјерио у благотворну силу сједињења са Живим Богом. Неки болесници су, Божијом вољом, оздрављивали, видно осокољени овом духовном потпором, док су се други, из истих разлога, јуначки носили са тегобама, све до смрти. У оба случаја, Свето причешће, и освећење које оно носи, нијесу били нераскидиво везани за тјелесно оздрављење (јер га је негдје било а негдје не – а свуда су у питању били вјерујући људи ), али јесу за оснажење вјере и лако препуштање Божијој вољи.
Долазак Христов на земљу; установљење Цркве и могућност хришћанског, црквеног живота јесу, на пуно мјеста, довели до растерећења од животних тегоба (па и болести) – али то никако није први и основни разлог постојања Цркве. Он је прије свега у нашој припреми за Будући вијек, за вјечност. ”Чекам васкрсење мртвих, и живот будућег вијека” – кажемо у (Никео-цариградском) исповједању вјере, који читамо пред крштење, а и касније током сваке литургије у којој учествујемо. У том смислу, да би нам указао на будућу заједницу са Њим, и да би нас ослободио страха од земаљских стихија, Господ чини чуда. Црквена историја је препуна извјештаја о заустављању природних закона, па и о изљечењу најтежих болести. Али ни сами Господ Исус Христос није, током свог живота на земљи, исцијелио све болеснике, већ само неке, нарочито изабране. Нити је Црква, икада у својој историји, имала претензију да потпуно замијени болнице и љекаре.
Црквени живот није, нити је икада био, превентива од (спрјечавање) Божије Воље, већ напротив – навикавање да живимо у сагласју са Њом. А ”ко ће, синко, Божију Вољу знати”, пита се наш најумнији православни архијереј, и једино што може назрети у погледу тога је да ”чаша жучи иште чашу меда”! Жалост и радост, здравље и болест – све су то мијене овога живота. А овај живот јесте пролазан. По ријечима поменутог мудраца и пророка, човјек ”види да за њега није земља”, а при том зна да – ”људска душа јесте бесамртна”.
Једна од чувенијих јеванђелских порука гласи: ”Ко хоће живот свој да сачува – изгубиће га, а ко га изгуби Мене ради, он ће га сачувати” (Мт 8, 35). Она нас, између осталог, учи да не треба бити бескрајно преокупиран овим земаљским животом, односно – да има нешто важније од њега. Зато Његош брине што ”страх животу каља образ често”. Е сад, када је у питању људско здравље и појава болести, јеванђеље нас сигурно не учи да будемо немарни и да се не лијечимо, али нам јасно поручује да благодат вјечнога живота и Божије силе у овом свијету није, под обавезно, везана за исцјељења здравствених тегоба или продужење земаљскога вијека.
Бар два разлога за поштовање здравствених прописа
Све сам ово рекао, и сагледао баш из овог угла, како бих појаснио вјерујућим људима став из једног од недавних митрополијских саопштења да ”Свето причешће не представља магијску заштиту од вируса и других болести”! Овим се хтјело рећи да треба трезвено разликовати истину да се преко причешћа сигурно нико неће (и нико никад није) заразити ко са вјером приступи овој Светој тајни – од исто тако велике истине да причешће није замјена за лијек, ни од вируса нити од других болести! Причешћивањем се на надразуман начин сједињујемо са Господом и будућим Царством небеским. Излазимо, у том трену, из пролазности у вјечност. То је толико непојмљива сила, већа од сваке земаљске, да кроз њу често наступају бројна чуда, па и исцјељења – али само по Божијој вољи и Његовом избору и намјери, а не ”под обавезно” и по нашим очекивањима. Зато је у том истом саопштењу наглашено да би приступање причешћу као земаљској апотеци било равно ”кушању Господа”!
Када, приликом причешћивања вјерника, свештеник каже – ”на здравље душе и тијела” – он тада изговара молитвену прозбу упућену Божијој вољи, а не ријечи магијске заштите. На бројне Свете људе, причаснике Светих тајни, Господ је попуштао болести и страдања од којих су, на концу, умирали. Ко се са вјером причешћује – гарантован му је вјечни, бесмртни живот – али није гарантовано, ама баш ништа, у вези са овим земаљским – осим духовног спокоја!
Ето то је први (богословски) разлог зашто Црква позива на поштовање свих љекарских прописа у доба заразне епидемије. Други разлог је грађански, али ништа мање јеванђелски и хришћански од овог првог. А он се тиче чињенице да ми хришћани не живимо сами у овом свијету, него да су наши суграђани и комшије људи који имају другачија увјерења. А једнако су и они, као и ми, на удару епидемије. У том смислу смо додатно обавезни да поштујемо све државне прописе. Не можемо радити ”по своме” усред опште невоље. Подједнака дисциплина свих грађана је истовремено и наша духовна обавеза.
Зашто једна кашика?
А зашто онда нијесмо одмах зауставили сва богослужења кад је констатована епидемија, и како можемо, усред свега, да причешћујемо једном кашичицом?
Прије свега треба знати да се у Православној Цркви причешће овако вршило вјековима уназад, и прије ”корона-вируса”. Ова форма није мијењана, иако се Црква налазила на удару разних пошасти (куге, колере, грознице и сл.). Управо би Цркви првој било у интересу да ту нешто промијени у случају да је икада констатован проблем по том питању. Међутим, свакоме бива по његовој вјери. Споља гледано – овакав обред јесте један необичан вид ”конзумирања хране”, који – такав какав је – бива одбојан многим чистунцима. А поједини епидемиолози га се ужасавају.
За вјерника, међутим, он има снажно унутрашње значење. То је посадашњење прошлости и будућности – у једном трену. Оприсутњење Господње Тајне Вечере (отуда: трпеза, јело и пиће, позив на гозбу) и предокушај Будућег Царства (отуда ”Благословено Царство” на почетку…). У оба смисла то је испуњење Господње молитве ”да сви буду Једно”. У православљу Света Трпеза није пука симболика, ни подсјећање, ни представа… него реално, истинско присуство Христа ”сада и овдје”. Ко тако вјерује – тако му и бива.
Зато овдје, са хришћанског аспекта, није ријеч о томе ”да ли можемо да се заразимо преко кашичице” – јер, збиља, у историји Цркве то није био једини начин вршења ове тајне и могле би се разматрати и другачије варијанте да се она обави. Ријеч је, прије свега, о томе – ”да ли можемо, у том моменту док се причешћујемо, да се заразимо”? А тај моменат, и та намјера са којом приступамо – неспојиви су са заразом. Отуда, кад је наступио опрез због епидемије, нијесмо додатно позивали вјернике нити нарочито заказивали литургијске скупове – него смо препуштали да на причешће долазе само они који знају и који вјерују – о чему је ријеч. Чак смо наглашавали да они који сумњају и који се имало колебају – ”не долазе”. Знамо да се тренутак колебања и талас маловјерја може десити сваком од нас. Баш сваком.
”Ми који херувиме тајанствено изображавмо… сваку сада животну бригу оставимо” – каже централна литургијска пјесма. Не може се љубав препричати. Не може се вјера нацртати. Свето причешће није од овога свијета – па самим тим не може бити средство ширења заразе. Али може бити снажно духовно укрјепљење, па преко тока и узрок психо-физичке бодрости причасника. Ту смо, као црквени људи, видјели разлог да се литургијска богослужења не прекидају. Те су службе најсветији култ Цркве, а причасна чаша је – без претјеривања и сувишне симболике – реална, истинска Чаша Живота. Отуда би, наше, самоиницијативно одустајање од ње било равно одрицању од вјере. А баш нам сада треба вјере.
При свему томе, у складу са принципима секуларности и лојалности држави и њеним законима, поштовали смо и поштоваћемо сваку мјеру донијету у сврху сузбијања зле епидемије. Зато користим и ову прилику да све још једном појасним. Да подсјетим браћу свештенике и остале хришћане – да имамо разлога, и пред Богом и пред људима, да се стрпимо, и да сачекамо дане кад ћемо пуноћу својих литургијских скупова обновити. Ова посљедња мјера о забрани грађанима (лаицима) да учествују у богослужењима – искључиво је привремена, и не постоји опција по којој она може потрајати дуже од овог прољећа.
Исто тако да замолим остало грађанство, да се потруди, да разумије, да Црква – ако и јесте другачија од земаљске државе – она није против ње. Не знам за друге, али знам да ове државе не би било да није било овакве, горе описане, надразумне вјере. Односно, од нас не би остало ништа и не било ничега – да није било онога ”што бити не може”.
(Вијести)
Прочитајте ЈОШ:
Про-НАТО институт ИФИМЕС упозорава: АНБ подмеће и лаже, инфицира НАТО у сврху очувања Ђукановића
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Рече безумник у срцу своме – нема Бога. Нико нема право да забрани православнима Свето Причешће. Нико и никад. А ви што против Бога ратујете, ако се јавно не покајете, ћете примити плату за то. Христос Воскресе! Воистину Воскресе!
Ja stvarno ne znam u cemu je ovdje problem. Bog nam je dao slobodnu volju i rekao – po vjeri tvojoj neka ti bude. Neka se pricescuje ko hoce i gdje hoce. Ko hoce kod Mirasa srecno mu bilo ja sa tim nemam problem. Ne razumijem samo kako neko sebi daje za pravo da meni uskracuje prava koja sebi daje i da mi on odredjuje u koju crkvu cu da idem i kad i kako cu da se pricescujem.
Ništa nemam protiv liturgija ,odlaska na iste .Protiv pričešća i bilo čega što je vezano za crkvene obrede. Da li bili pravoslavni ili katolički Hrišćanski ili ostali. Ali u vreme pandemije nisam za to da se obavlja bilo u crkvi ili gde drugo. Evo čitam da je i u Srbiji zabranjeno da se obavljaju pričešća i liturgije u prisustvu građana. Neznam zašto u Crnoj gori toliko ima otpora prema takvoj zabrani .Pa nije večna malo strpljenja i kad prođe corona a onda na pričešća i u crkvu
Лаж је да се у Србији вјерни народ не причешћује. Нико ко дође не остаје непричшћен. И сам Свети Синод објавио је да,поштујући све мјере опреза, и тзв.социјалну дистанцу, Српска Православна Црква одбија да о причешћивању вјерних преговара са било ким. Само су Фанар и фанариоти укинули Св. Причешће, истшина и за сама свештена лица и за вјернике,бар званично. Просто су до корјена сасјекли св. Литургију. И они веле – привремено,за добробит Новог свјетског поретка и његових државних провинцијица, које себе доживљавају као суверене, а своју „сувереност“ као „бивање оног што бити не може“.
Јуче у Будви и Режевићима ухапсише двојицу свештеника, барем тако објавише медији, због служења свете литургије, а нико се из ваше централне Управе не огласи, мој оче!?!Да ли то значи да одобравате овај чин безбожника?
Стиже а нико не зна како је стигао, али је ту с правом је ту,једино није правда да се умире,а коме је мило умријети?
Шта је то смрт,свако зна да је неминован али се о њој не размишља сем кда неко умре,међутим и тада многи се присјете те истине и настоје да је што прије забораве,има и оних који то несвјесно чине па икао је страдао неко најмили њихов ,али има и оних из страха од једине истине и првде на Земљи.Умиру стари али умиру и малди ,обични грађани свшетена лица сви од реда,сви смо пред том истином једнаки ,само не знамо ред.Највише се у Монтенегро подигла вика баш на Цркву ,разлози колико волиша свих тјера иста помисао,а што ако мене стрефи,као да неће ипка боље да и ја коју прозборим против Цркве и попова за сваки случај,још та причест,нека сам рекао још што да не можда неко чује, један више против Цркве мисле да је баш ту спас,можда тренутан лична али само у ток тог трнутка докел олакшам себи страх је оправдано, а попа је код нас најлакше нападнути,за свки случај треба да се то уради,ако се зразимо вирусом онда је то из светог путира,ако се не зразимо онда је то што се попови слабо моле,тако су писани текстви и за сваки случај поп или попови су криви .Ето зар није тако,па умро је владика Милутин,знају зашто, зашто иако до јуче нијесу занли да и постоји,али да су се многи спасили што му нијесу љубили руку сада знају и они,који они,ех који ,они који све знају.
Црква има своју Догму и своје свештенство,све је традиционално и добровољно,а ако нијесмо знали ,мада јесмо,одвојена је од државе,не свуда али код нас још јесте,до тада се треба придржавати шта она говри и како говори.Али није то мени довљно,нећу ја то да слушам,мада у Цркву ријетко идем ,или боље рећи не идем ,ипак знам гдје она гријеши,ја не гријешим никада,нити сам икада гријешио ,јест да не живим црквеним животом али знам да свештеници гријеше,јер мора да гријеше ,неко морада гријеши и ја гријешим,али ипак свештеници гријеше,да не гријеше неби се толико народа подигло на литијам.
Како сада ове двије ствари да схвтимо,толико народа на литијама свештеници и владике грешни а ја у праву ,јер ја знам да сам у прву небих ја био ја да нијесам у прву,а други који други ко су они,јасам у прву,јер ја знам да попови нијсеу у прву иако су толико народа извели на улице,а доказт ћу јавама да је тако.
Читам на овом порталу једнога,а није Он сам има их више од КОРОНЕ,кажу ма није то ради Цркве,мали дио народ незадовљан а велики дио народа на литијам,ради чега је то
знају да није ради Цркве и да није то, све извео Митрополит и тамо нечесови попови него они,који читав живот служаху вођама било којима у било које вријеме и они наравно знају у чему је проблем,јер су и они изашли баш ради тога,неправде коју су сами стварали,само сада они знају како ,праведници и покајани слуге господара траже да им се удијели још једна прилика да кажу гдје су и као гријешили,а науспут да кажу да попови и владике ипак не знају мног па ни о Цркви и причешћу.
Тако је на Цвијетну Недељу Исус Хритос ујахо на младо неседлано магаре у Јерсалим уз повике и славље,а само у су прошла четири дан и Био је ухапшен, а на Велики Петак разапет ,само пет дан је требало да се вид биједа људске душе и они који мшљаху да о истој одлучују.
Како би било када би пустили свештенике да држе слово о Богу и вјериа, љекаре о медицини
и да се тамо ангажују, велика је њихова служба и преко потребан непотребно се толико трошити када већ имамо Цркву за вјеру,ако се неће нешто нов?
Ко мудрује по Богф а ко по тијелу, и ко се чијем мудровању радује из овога се види
https://youtu.be/0Osbv0StB9s
Прочитај ово, премудри оче!
Свештеник Алексеј Тимаков, настојатељ храма светитеља Николаја при Центру за борбу са туберкулозом (ЦБТ), настојатељ храма светитеља Николаја на Преображењском гробљу:
У нашем храму светитеља Николаја при Центру за борбу са туберкулозом, Литургија се по правилу служи двапут, средином седмице и недјељом. Долазе и пацијенти, и бивши болесници за које је храм постао родно мјесто, и медицинске сестре. Обично исповиједам по окончању богослужења, а затим се причешћују сви који желе.
Не тражим од људи потврде, не питам их од ког облика болести пате, – сви прилазе Путиру по реду који сами обликују. На служби ове недјеље је било дванаест људи, шест пацијената и шест постојаних парохијана. Двоје пацијената су се први пут причестили. Дешава се да се човјек разболи и да почне на другачији начин да се односи ка животу, ка свом односу ка Богу. Након што вјерници приступе крсту, ја у олтару употребљавам све што остане у Путиру.
Понекад ме зову у реанимацију. Опет понављам, какав је облик туберкулозе код човјека којем је потребно причешће, отворен или затворен, мене не занима. Ја му прилазим са Путиром. Уколико у њему нешто остане, доносим га у олтар и опет све употребљавам. А када идем да причешћујем дјецу не питам који облик болести имају.
По професији сам љекар, завршио сам медицински институт и радио сам осамнаест година у хитној помоћи као реаниматолог. Добро схватам шта су вирусне и инфекцијске болести и како се оне преносе. И уколико би било могуће заразити се кроз Свете Дарове, ја бих се онда сигурно заразио и то не само ја.
Замислите само, колико људи долази у храм на богослужење у градској зони? Рецимо 70-их и 80-их година када храмова није било много они су били попуњавани до последњег човјека. У том периоду мој отац је служио у храму светитеља Николаја у Кузњецима и за вријеме Великог Поста тамо је било и до 1500 причасника. Замислите, стоје два или три свештеника са Путирима и свакоме примјерно по 450-550 парохијана. А затим све што остане употребљавају ђакони и свештеници. А тек колико људи долази на патријаршијске службе!
Мислим да је међу читавим тим мноштвом људи који дођу у храм поприличан број оних који болују од неке инфекције и који се причешћују! А свештеници и ђакони, затим, не колебајући се, употребљавају све то и не памтим да се неко разболио. За мене је управо то доказ да су тамо у Путиру – Христово Тијело и Крв.
По професији сам љекар, завршио сам медицински институт и радио сам осамнаест година у хитној помоћи као реаниматолог. Добро схватам шта су вирусне и инфекцијске болести и како се оне преносе. И уколико би било могуће заразити се кроз Свете Дарове, ја бих се онда сигурно заразио и то не само ја.
Надразумска логика мишје рупе:
Ако има оних који не дијеле твој православни доживљај Светог Причешћа, па се саблажњавају тиме што се ти причешћујеш, немој се причешћивати док их активна саблазан не прође, тј. само привремено, не дуже од овог прољећа, само да ти без причешћа прођу Васкрс и Педесетница,издржи!
Ако има оних који не вјерују да Свето Причешће спаљује сваку нечистоту на исцјељење душе и тијела, да лијечи болне душом и тијелом,немој ни ти то вјеровати, доста ти је и духовно спокојство које ти,поред вјечног живота,гарантујемо ми који се све вријеме и даље причешћујемо.
Ако има оних који не признају Српску Цркву, коју са оцем Стефаном Немањом Подгоричанином заснова Свети Сава Равноапостолни, ти је не зови Српском нити истичи њено српско знамење.
Ако има оних који родну земљу Немањину не сматрају српском, нити народ у њој српским, немој их ни ти тако звати, него, лојалан њиховој безбожној држави, како њени безбожни вођи захтијевају.
И немој да случајно помислиш да оно “ нека буде што бити не може“ важи,изнад и прије свега, за Цркву Божију и њене службе и Свете тајне, да их буде упркос демонским силама и њиховим слугама који то не дозвољавају, него то може да важи за нарцисоидно и богохулно монтенегринство и опстанак његове државе којој заправо понајвише и безусловно служимо.
А што је у Цркви Христовој неприкосновена Воља Божија да се хранимо Храном за коју безбожник не може знати, и што онај „ко не једе Пречасно Тијело и Крв Христову нема живота у себи“, то нема везе. То је,уосталом,само привремено, да живимо без живота. Чак ни то што ће се неко од нас можда у привременом међувремену упокојити непричешћен, не треба да нас забрињава. Гојко ће и то објаснити ђе буде требало.
Типично екуменистичко и фарисјско тумачење свете тајне и светиње над светињама т.ј. св причешћа.Непричешћивати вјернике током Васкршњег поста ,недати им да судјелују на литургији могу само Јудини потомци и издајници Христа.Чусмо од овога „оца“какво је званично мишљење о томе екуменистичке црквене јерархије.Да свето причешче не значи обавезно и оздрављење,али у позадини тога стоји њихово вишедеценијско незамјерање власти ради личних погоности,хедонизмаи комфора .Да није било и овога закона о Цркви они би и даље нормално коегзистирали са однарођеном влашћу .
Мудри отац Гојко.
Људска мјера да, али да ли и богочовјечанска,питање је, у најмању руку.
Каш што су фарисеји учинили вјеру идолатријом, тешким бременом, а Исус није марио за њихова правила,тако се и у Цркви временом направише идоли од причешћа и сл. а све у смислу увећања ауторитета Цркве, власти, централизације, контроле. Исус је прије причешћа вечерао и то пасхално јагње, а данас не смијеш кап воде да попијеш тајна вечера је пребачена ујутро. Начин причешћивања преко кашике је уведен из практичних разлога када се није знало за вирусе и бактерије, да се не носи причешће кући и не вача…а ранија пракса је без кашике. Па како је Црква практично уводила практичне ствари за тадашње вријеме и искушење, данас би требало бити исто, дакада се неки гаде и без Короне да примају испред стотина вјерника кађику у уста…не би требала света тајна бити препрека због начина.. а не би свете тајне крштења и вјенчања наплаћивати. Али како је све бизнис и прича и неки од тога имају користи, то не чуди да о чудесном причешћу похвално причају баш који од тога имају користи, а рецимо странци друге вјере нису регистровали да не морају ићи у болнице јер у православљу је причешће љек за све… па је зато владика Милутин кршио забрану о изолацији старијих од 65, а кад се заразио није интезивирао свето причешће но побјегао у болницу. Потом је умро, о чему сајт СПЦ као и РТС при паду Крајине, још ништа није јавио!
Треба хришћанстворастеретити идолопоклонства и да нам неке старе излапјеле владике попују, у доба 21. вијека, када више нико није ауторитет ако реално то и не заслужи.
Tesko tebi i tvojoj dusi,tebi je virus u glavi ,koristis neciju smrt da istaknes svoju bolesnu sujetu.Virus se ne prenosi preko vode ili vina iz Svetog putira govedo jedno,nego takvi maloumnici kao ti stvaraju paniku,ali uteci neces od smrti ,bio virus ili prhlada ona je svakim danom bliza,svkome pa i tebi!
Мјера!