Тајне античких тоалета

Пише: Батрић Бабовић

Древне загонетке два античка тоалета ископана у Јерусалиму више нису тајна. Експертске групе које су се бавиле питањима ова два здања дале су коначан закључак. Оба јавна тоалета била су функционална у вријеме Краљевине Јудеје, која је трајала у раздобљу од 930. до 586.године прије нове ере.

Историја царства из тог времена и везе са Асирским Царством имају богату архивску грађу. Наиме, о тоалетима се није знало готово ништа. Знало се да су били грађени од камена и имали су сједиште за велику нужду и малено отвориште поред које је служило за малу нужду. Интересантно је да су од тада до данас опстали тоалетни камен, оквири и паразит који се зове дуоденална ђардија. И обичном лаику после оваквих информација, које су добијене на основу провјерљивих чињеница јесте јасно да клозети са каменом грађом, фекалне масе и паразити најдуже трају. Тимови стручњака који су испитивали повезаности ових сложених веза нису још одгонетнули зашто је то тако. Индиректно се процјењује да је у том периоду Јерусалим имао од 8 до 25 000 становника. Такође је познат податак да је дизентерија харала овим поднебљем и да су водовод и канализација били слабо развијени. Простим бројањем се види да је паразит из јавног тоалета откопаног у Јерусалиму стар око 3.000 година. Ово уводи у постављање следећих питања. Како је паразит опстао? Зашто је опстао? Да ли паразити и смрад најдуже опстају? Док све ово побуђује велико интересовање, на другој страни географске карте, тачније у Европи, у Брижу тајна шпанске куће открива постојање шистозомијазе која је била ендемски паразит строго везан за афрички континент. Последњих 500 година кад је шпанска круна харала морима, живот овог организма на територији данашње Белгије јесте најранији доказ постојања шистозомијазе као паразитне форме изван афричког континента. Посебну пажњу науке побуђују очувана ларвена јаја на географској ширини која нема климатске одлике врелог Средњег Истока. Краљевство Хабзбурга од Шпаније, Фламанци, Валонци, Кастиља и шпанска кућа одавно су историјски архив, али шистозома је итекако актуелан предмет свеопштег интересовања паразитног опстанка на различитим фекалним теренима. Једноставно речено, паразити и фецес иду заједно. У бројним дјелима Михаила Лалића и Милована Ђиласа нађене су разне форме ове двије паразитозе, пројектоване кроз људско понашање у слојевитим животним ситуацијама. Оно што су они литерарно питко и књижевно меко описивали као усуд поднебља чију су карму носили,види се у садржају општенародних прича којима се описују супротстављени односи двије братске антифашистичке војске, рани послератни период, резолуција Информбироа и тајне Зиданог Моста. Правила ћутања о општецрногорској Голготи предсказују да ће ђардијанско јерусалимско откриће са шпанском кућом из Брижа бити микрон микрона као временска дистанца, у односу на откривање и разгртање црногорског братоубилачког мрака. Када би пуким случајем ђардија из Јерусалима и шистозома из Брижа могле да бирају политички систем, криминална багра и нетрансформисана комунистичка касапска организација од фамозна три или четири слова, никад не би били избор становника јавних тоалета и фекалних површина.
Милован Ђилас и Михаило Лалић остали су дужни одгонетке зашто је поднебље које су описивали горе од самих паразита и зашто је у нашој збиљи немогуће извадити откопине налик онима из Јужног Старог Града и белгијског Брижа.
На крају испада да у коначном и фекалом бира гдје ће да расте, а да због превелике конкуренције унутар класа „жутог артикла“, овај географски меридијан није у моди.

Док се смрад духа шири из земљине утробе, дотад људска крв звана „рана наопака“ вапи за истином.

Лаж и мржња као култни паразити одавно јесу јавни тоалет.

Свуда и на сваком кораку. Хајка и Бесудна земља биле су преблаге за задах вишемиленијумске трулежи.
Ово што су Гент и Кембриџ пронашли на свом терену истраживања, јесте облачак за домаћи духовни клозет.

Ваљда дуне неки мирисни лахор да се авлија провјетри…

Ускоро, надамо се!!!

Паразити и клозети као глобална чуда и вјечити подсјетници постоје због тога.

Као наук и опомена.

Или као коначна пресуда за нагомилани непокајани гријех.

Као закључак, треба рећи да Божја дуготрпељивост за људски род и Црну Гору има своје границе!

Или ће можда вјековне и миленијумске грађевине са микроорганизмима Европе и Средњег Истока остати једини знак да је врста по имену човјек постојала некад давно!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: