Тајно брдо

Пише: Никола Маловић

Градећи макрокосмос од јединог фјорда на Медитерану, увео сам временом појам – сјевер Боке Которске.

За разлику од југа, гдје Залив запљускује море – и истока, гдје се на врху хиљадуметарског планинског вијенца изнад Котора граниче Бока и Црна Гора – сјевер Боке Которске крије на десетине руралних амбијенталних цјелина, изненађујућу географију, ту и тамо богате изворе живе воде, посвуда панорамски поглед на велико плаветнило и добар комад историје.

Пјешице се обиљеженим стазама може од нулте надморске до границе са Херцеговином или Црном Гором. Једном таквом стазом упутила се, с анђелима, прошле седмице наша трочлана порододица. Циљ нам је био врх Тајног брда. Необичан топоним именован је 1687. године када су Бокељи са сјевера и Црногорци из засједе, камењем одозго и зрнима из пушаках поразили 30. септембра турску војску која је из Херцеговине у хиљадама хитала ка Херцег Новом, јер су га опсјели били са запада западни хришћани намјерени да из града истјерају Турке, у чему су финалменте успјели, учинивши тиме крај двовјековне османске владавине у Боки (од 1482).

Са врха Тајног брда данас се детаљи одсудне битке описане и у Горском вијенцу не могу ишчитати. Са запада на исток ту и тамо планинари-излетници снимају отворено море независне државе Хрватске, величанствен улаз у Залив, потом велико полуострво Луштица нападнуто дивљом црногорском градњом, и сасвим лијево – превисоки Ловћен, на коме обично око Дана неовисности знају да оргијају комите.

Имао сам осјећај, са све укусом хладне воде из чутирице коју је супруга благословила капима лимуновог сока и листићима нане, да ми све вријеме нешто недостаје у оку?

У дану пуном сунца, без вјетра, није било наутичке активности по заливском мору: ни барке, ни једрилице, ни туристичког бродића, ни јахте, ни мегајахте, ни туристичког брода, ни једрењака, ни брода крузера… ничег. Само плаво.

Као да је свијет већ пропао, а ми за то још не чули.

Јер је поглед са високог Тајног брда доказивао Залив без икаквих пловила, у времену када наутичка активност обично почиње да се роји. Залив без пловила је злокобна слика алогичног времена.

Лакше је повезати ионако спојене судове београдског и подгоричког режима од рестлова глобалног корона-наратива. У предизборној Србији се не прича о Косову иако нови Видовдан долази све брже, већ само о томе како се туристичка Црна Гора свима отворила за четири прста а Србима неће ни за три.

У мафијашкој и такође предизборној Црној Гори сви су жетони стављени на 13, црвено, па се „мала“, како будаласто гласи однедавни неслужбени синоним за бившу југословенску републичицу – свим медијским силама окренула контра Србије, не би ли тиме хомогенизовала гласачко тијело око Мила који зарад гинисовског трајања и све веће бахатости губи упориште у својим круговима.

Да све то није довољна мука доказује апсурд по коме се још носе маске у затвореном простору обје колоније, при чему у глупости опет предњачи Црна Гора јер се официјелно прогласила првом corona free државом. Corona free са маскама, што да не? Преживјели смо ми и веће експерименте. Дивљање хиљада национал-социјалиста на Дан црногорске неовисности је океј, литије нису нити ће бити. На столу је нови предлог: да се Српска православна црква у Црној Гори преименује у Православну цркву у Црној Гори, „а све ће остало да остане по старом“. Да. Као и пред Референдум, што се казивало, као и пред увођење тзв. матерњег језика што је остало све по старом. Спуштасмо се ми на то уже…

На наше се очи свака прича о економским темама склања из видокруга као да је кужна, а слично се дешава и са причом о мигрантима, вакцинама, борби глобалиста и суверениста, крађи дјеце, адренохрому…

Не треба човјек да са женом и Духом светим (чиме их је у подвигу троје) освоји Тајно брдо па да види боље него онај под брдом. Сви виде да се нама знани свијет рашнирава: расизам у Америци преко кољена прелама poor црначке вратове, Европа се подаје врагу и исламу, Русија мијења Богом дане ресурсе ни за шта, а Кина све вријеме никоме дебото није потписала да једног дана ипак неће искористити барут преко границе највеће државе на свијету.

Обални Срби једни друге гледају забринуто.

Забринутије него такође ратне 1999. године.

Такође ратне?

Дакако, јер је 2020. година рата. Гријеше сви који нови Велики рат замишљају као верзију неког од два стара. Сваки нови Велики рат води се на потпуно друкчији начин, и друкчијим средствима у односу на претходне Велике ратове. Можда је зато многима тешко да препознају годину 2020. као ону у којој око нас падају бомбе новог поретка.

Изнад наших се глава одвија хибридни рат из свих оружја и оруђа, при чему су економски, вјерски, биолошки и технолошки рат тек придјеви Великог рата који се канда захуктава.

Ко на брду ако и мало стоји – као Светозар Радишић, пуковник у пензији, доктор наука из области теорије ратовања и експерт за војне стратегије и доктрине – види да се ђаво све вријеме није шалио када је, повлачећи конце, на најодговорније функције инсталирао војне аналфабете и послушне државнике.

Чему да се нада Србин у Београду, да се нада Србин којекуде, па и Србин на мору.

Ничем добром.

Јер се теорије на самом крају рачвају: да ли да све што не ваља поломимо уз велике подразумијевајуће жртве и обновимо старе темеље, или да чинећи компромис данас једној, а сутра другој сили – ускоро нестанемо као народ?

(Извор: Печат)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: