Тако је говорила и живјела Мира Ступица (In memoriam)

Многи је, са правом, називају глумицом вијека. Непоновљивом, јединственом, легендом. Ипак, Мира Ступица, која је позоришну каријеру започела давне 1941. године, није плијенила само фантастичним улогама или дамским ставом, већ и оштрим језиком и срчаним карактером.

Памти се да је готово цијелог живота била нека врста дисидента: иако супруга члана предсједништва СФРЈ, никада није била члан КПЈ. Одбијала је да путује са њим, а једини изузетак представља сусрет са Гадафијем. Њему је очитала лекцију око положаја жена и импресионирала либијског доживотног предјседника.

О првом сусрету са позориштем

Позориште је за мене увијек било нешто феноменално. Имала сам четири године када ме је мама први пут одвела у позориште. Свима сам покварила представу „Бој на Косову“, јер сам скочила и вриснула када су убили Милоша Обилића. Послије тога се нисам одвајала од позоришта.

О Жанки Стакић

Мири Ступици је нарочито тешко пала чињеница да је Жанка Стакић, као сарадница окупатора, протјерана из позоришта, па су она и њен тадашњи супруг Бојан заложили част како би се вратила.

„Ја сам већ била са Бојаном када смо чули да је избачена из позоришта. Рекао ми је да је морамо вратити на сцену јер је најбоља и највећа. И успјели смо. Али, када смо отишли да јој саопштимо, толико је плакала да смо морали да је тјешимо. Била нам је бескрајно захвална. Бојан и ја смо отишли срећни кући. Знали смо да ће већ сјутра да се појави у позоришту. Али, ујутру смо сазнали да је Жанка умрла“.

Ипак, деценијама касније, Ступица је своју пријатељицу на један други начин „вратила“ у Позориште.

„Када сам славила свој велики јубилеј, шест деценија рада, пред препуним позориштем, изашла сам и рекла: „Молим вас, заћутите за тренутак. Хвала вам, али ја нисам највећа овдје. Највећа која је ходала театром је била Жанка Стакић“. Сви су најприје занијемили, док нису схватили шта сам рекла. И онда се проломио аплауз. Једва су се зауставили. То је био Жанкин повратак у позориште“.

О супругу политичару

„Нико не пита супругу хирурга да ли она увече у кревету утиче на мужа како ће сјутра некој баби извадити жуч“.

О НАТО бомбардовању и америчкој политици

„Ако има нечег што може да се памти као зло, онда су то: Вијетнам, истребљење Индијанаца, атомске бомбе на Јапан… Све највеће слике зла су тамо и припадају Американцима. Ја не кажем да су други свеци, али ово што бројим је најстрашније, укључивши и што су нама урадили марта 1999. године. Тровати људе, а у исто вријеме говорити како то радиш у име хуманости, то је ипак непојмљиви злочин. И човјек мора од тог зла да се брани“.

О пролазности

„Мој живот је као воз, састављен од неколико вагона, сваки са потпуно различитим садржајем, али сви заједно чине композицију мог живота. Ту су падови и успони, срећа и туга, љубав и губитак, заблуде и освешћивања… Сада сам на крају оног последњег вагона, осјећам да је и станица близу. И баш због тога је вриједно живјети, све хтјети и све смјети, не страхујући од онога што нас чека. Захвална сам свима који су прошли кроз мој живот“.

О односу према култури

„Култура, уопште узевши, дакле и Југословенско драмско позориште, не мора бити, како се то данас каже колатерална штета њихових политичких послова. Уопште, а подсјетићу на вас на Черчилове ријечи. Када је у некој проблематичној ситуацији један генерал предложио да се жртвује култура, Черчил му је одговорио: „Генерале, а шта ћемо онда бранити?“

О младима и оптимизму

Тешко је било онда, што је и данас, али изгураће ови млади људи. Многи су били потонули, па ево их опет. Биће то све у реду, један дан ће опет све бити у реду. Мене је одржао тај оптимизам, ја сам увијек и са правом гледала позитивно, јер сам увијек знала тачно шта ће се догодити, шта је катастрофа, а шта само невоља. Разлике између катастрофе и невоље су велике. Како се подноси катастрофа? Памећу.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: