Тако је говорио Александар Ацо Табаш

Из њихових нота исписивана је поезија. Њежна, топла, љубавна. И само наизглед ’лагана’. Јер није лако дотакнути толико душа. И преживјети смјену генерација. А њихови хитови попут ”Сиђи до реке”, ”И не брини”, ”Време је за нас”, ”Изгледа да ми смо сами”, и даље се ’врте’. Некадашњи култни југословенски бенд ”У шкрипцу”. И Александар Табаш – вокал за памћење.

За портал Public Figure, у свом стилу, Табаш говори о оном и овом времену, популарности, музичкој сцени, култури, друштву… Листајући вријеме наилазимо да је публика од Триглава до Ђевђелије знала и вољела ту синергију моћних стихова бенда ”У шкрипцу” и Вашег вокала који их је учинио ванвременским.

Аух, коментар-питање је веома „галактично“, ха ха ха, но шалу на страну, данас би много лакше било, бити „У Шкрипцу“ него у оно вријеме велике земље са више од 20 милиона становника. Нескромно речено, тада се много теже било наметнути између толико квалитетних бендова и извођача. Данас, што рече Рамбо Амадеус, у Црној Гори сви одоше у пјеваче и диџејеве. Нико не оста кртолу да сади.

Не бих рекао да су стихови Шкрипца имали неку „моћ“. Лако је пјевати само о љубави. Много моћније и широкопојасније ми је звучала синергија с подгоричким бендом ЗОНА X, са којим сам „износио“, чини ми се, оно најбоље из мене. С албума Шкрипца ми се једино допада како сам отпјевао пјесму „И не брини“. Мада, морам рећи да не би ни то упалило да диригентску палицу тада у рукама није имао Саша Хабић, продуцент који је знао да ме „наговори“ како да испјевам, а касније је он, уклапајући музику и вокал на миксети, учинио да једна поп пјесмица зазвучи „пинк флојдовски“.

Ваш вокал је морао остати историја музичке сцене Југославије, а за бенд „У шкрипцу“ можемо рећи да је био и њежни борац за љубав.

Скоро све бендове тог времена, које помињете, а и многе друге заразио је британски NEW VAWE (Нови Талас) с почетка осамдесетих, који је запљуснуо Југославију и изродио сијасет сјајних „неких нових клинаца“ иза којих је остало доста добрих пјесама, с љубавном, али и другим тематикама. Издвајам Џонија Штулића и његов бенд Азра.

Мој вокал је ајмо рећи ОК. Има све што је потребно … волумен, интерпретацију, боју, емоцију, акценте… Више сам био, како кажу, харизматичан, него обдарен пјевач за историју. Што се тиче историјских вокала на мене су велики дојам оставили Дадо Топић, Оливер Драгојевић, Здравко Чолић (због фарбе гласа и интерпретације), те скорашњи, који нажалост рано оде – Тоше Проески. Е, Тоше је историјски вокал (знао је да пјева сваку врсту музике).

Што се тиче Шкрипца он припада београдском кругу Новог Таласа, попут Идола, Електричног оргазма, Шарла Акробате, Дисциплине кичме. Сви су били свирачки танко потковани, али с друге стране, потрефило се да су идеје и тематика у њиховим пјесмама жариле и палиле публику.

Пробудили сте у нама слике градова касно у ноћи, одсликали фасаде зграда које причају неку своју причу, шапћући разне тајне из времена давних, сачували градове за очи далеке, открили да смо чувари нечијих снова… једноставно Ваша музика је поезија. Да ли можемо рећи да су ваше пјесме и водич, како вољети и бити вољен?

Не бих давао никакав рецепт. Музика је прије свега забава. Или је или није забавно.

Многе пјесме са албума су за памћење и свака понаособ је неки други тон љубави. Да ли су посвећене посебно некоме или су ода свим љубавима?

Наравно, има и једних и других.

Када смо већ поменули љубав, у Вашим пјесмама се константно прожима та емоција, као мотив свега, па да ли и данас љубављу храните душу, испуњавате живот… Или живот сагледавате из неке друге визуре?

Моја љубав и моја држава јесу моја породица, супруга и двоје дјеце, која су узрасла у cool тинејџере.

Да ли мислите да је данашња музичка сцена сиромашнија, од некадашње, када су њоме господарили бендови попут Вас, ЕКВ-а, Партибрејкерса, Електричног Оргазма, Шарла Акробате, Дисциплине Кичме, Азре, Хаустора, Рибље Чорбе, Идола, Булдожера, Бијелог Дугмета, Индеxа, Смака, Оливера Мандића…

Рећи ћу вам нешто. Чак ни тада кад су, како кажете, господарили сценом ови бендови, господарили су – искључиво рок сценом. А то је неких 20 до 30 одсто укупне музичке сцене. Већина од скоро 80 одсто конзумената, ни тада није марило за ову музику. Сјећам се, уђем крајем 80-их у Робну кућу Београд, на штанд гдје су касете и плоче. Питам продавачицу гдје могу наћи неку „страну“ касету, она каже – а то вам је тамо на крају. А штанд дуг и на штанду… прво иду најјачи из народне музике, уз њих гуслари и шаргијаши, онда боранија од забавњака и народњака, и на крају тек једна полица за Бијело дугме и остале. Нпр. тиражи једне касете гуслара или шаргија (шаргије – босански народни инструмент) ишли су и до преко милион примјерака. Рокери ни тада нијесу могли да сањају о таквим тиражима, изузимајући можда Бијело дугме. Ипак, могу се сложити да је тада било више публике и тиража у рок музици, него ли је то данас. Ово се односи и на свјетску сцену, не само на Балкан.

Свједоци смо да данашњица сервира инстант културу, разне ријалитије и читав низ ’циркуских забава’, па да ли сматрате да је зрело за заокрет ка правим вриједностима, посебно младих, који се уз све то формирају као личности?

Сав тај циркус је почео и поклопио се с почетком рата у Југославији. Логика медија и политичара била је дај народу најниже страсти и понеку мрву леба. Ударне термине на ТВ преузеле су неке чике које би рђавом кашиком клале. А сјећам се до 90-их, нпр. сваки албум Бајаге и инструктора (са снимљеним спотовима за сваку нумеру) емитован је у тим ударним терминима на ТВ. Кад сам видио да Бајаге нема ни преко дана, а некмоли увече на ТВ, рекао сам , ево белаја.

Срећом, млади данас имају интернет, па не гледају ТВ и самим тим могу бирати што ће гледати и слушати. Па ће се то, надам се, полако али сигурно искристалисати и сви ће имати свој простор – према својој мјери, наравно.

Музика је умјетност, која даје „илузију заустављеног времена“. Колико су музичари као њени посленици свјесни те снаге и колико могу и својим примјером изнијети одговорност и помоћи буђењу оних који их слушају, прате…

Погледајте кроз визуру профита и популарности. Можда су Џон Ленон и Битлси, могли да утичу на неке друштвене токове, али само козметички. Данас је илузорно говорити да, не музика, него било која умјетност могу утицати на било какве друштвене токове. Данас нијесу музичари богаташи…богати и утицајни данас су продавци кокаина, незајажљиви грађевинари, продавци оружја, фармацеутске куће…

Да ли мислите да је данашње друштво слијепо и глуво за истинску културу и умјетност и колико ’калупи’ господаре друштвом? Да ли су бендови попут вас, ЕКВ, Партибрејкерса, Шарла Акробате, Дисциплине Кичме, Азре, Хаустора, Рибље Чорбе, Идола, Булдожера, Бијелог Дугмета, Индеxа, Смака, Оливера Мандића били ударна игла у борби против калупа и једноличности, која нажалост све више узима маха?

Матриx (Матрица). Сви у једну матрицу, у један калуп. То је мото владара и профит лобија. Тако се лакше контролише и усмјерава – „народни“ сенс и укус. Умјетности нема мјеста у мејнстриму. Само би сметала тражећи неке своје слободе.

Како коментаришете данашњу музичку сцену на просторима бивше Југославије?

Нијесам превише упућен у та дешавања. Дигитализација и Интернет донијели су неке нове мирисе и укусе. Хип хоп, реп музика, диџејеви… ОК! То је продукт новог доба и немам ништа против. Свако има „своје вријеме“. Свиђа ми се један хип хопер из Београда, зове се Свети Шефћет.

Вјероватно би велики број људи у читавом региону желио да чује ванвременске хитове бенда ”У шкрипцу”, па да ли сте размишљали да се вратите на сцену?

Можда бих снимио неколико пјесама, окачио на yоутубе, па ако неко из других медија жели преузети „широко му поље“.

На албумима су многи хитови: Сиђи до реке, И не брини, Време је за нас, Београд спава, Нове године, Ово није сан, Изгледа да ми смо сами, Колико имаш година и многе друге. Коју би са ове временске дистанце поново снимили, колико их је остало у Вама?

Не бих ту ништа дирао. Ако бих снимао, снимао бих неке нове пјесме и плућа (пуно пушим).

Многи музичари обрадили су Вашу култну пјесму „И не брини“, а да ли се нека обрада издвојила..

Свиђа ми се верзија Дамира Урбана.

Зашто ћути Александар Табаш? Вриједи ли проговорити, подстаћи, опоменути, указати…

Уназад десетак година писао сам колумне о друштвеним дешавањима, организовао протест против банкара и корпорација, придруживао се протестима на којима се тражила непосредна демократија (то је оно кад грађанин бира конкретног човјека с именом и презименом, а не ово као с овим партијама које сједе ту и свашта и ништа не раде ево 30 година. При томе мислим на све политике, и на власт и на опозицију). Заћутао сам, јер мислим да сам као појединац рекао што сам имао рећи. Охрабрујем сваки студентски бунт, студенте који треба солидарно са својим професорима да указују на све девијације, и да се боре за боље друштво.

Извор: портал Public Figure, 14. мај 2019. године

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: