„Тако су говорили“ – Књaз Никoлa 1908: „Српскo ћe сунцe љeпшe сjaти, дa свaкojeгa брaтa Србинa бoљe зaгриje и oсвиjeтли“
1 min read
краљ Никола
У посљедњих 72 годинe вршено је велико прекрајање националне припадности православног народа Црне Горе а посебно, само у далеко драстичнијој форми, у посљедњој деценији.
Тако су се зеленаши, а међу њима и бригадир црногорске војске Крсто Зрнов Поповић, настојали замјеном историјских теза, представити као несрби односно антисрби, иако службена документа из времена књажевине и краљевине Црне Горе показују да су по народности, или национално, били Срби.
Фалсификати, неистинити историјски подаци, прекрајање националног српског идентитета православног народа Црне Горе, траје, појачано од покраденог референдума 2006. године, од кад је посебно потребно створити национ Црногорац, по угледу, на ОЗНУ, која је својим методама, Србе „преводила“ у Црногорце, о чему свједоче бројне публикације тзв. црногорских историчара.
Бјежећи од голготске судбине српског непрестаног, христоликог страдања и трагичног мучеништва, избјегавајући „каме и олује“ наших дана, многа наша браћа су побјегла од своје суштине, уводећи себе и своје потомство у страхоте живота без идентитета и поријекла. А без оног ”јуче” нема ни данас, нити може бити ”сјутра”.
А како бисмо још даље ширили истину, што је и главна мисија портала ИН4С, од данас свим читаоцима поклањамо збирку цитата „Тако су говорили“, бројних знаменитих личности које говоре о имену српском и правој историји Црне Горе.
Цитати су највећим дијелом преузети из књиге Батрића Јовановића „Црногорци о себи“; „Споменица Петра II Петровића – Његоша – Владике Рада 1813–1851–1925“; Владимир Д. Јовићевић, Будимир Алексић „Црногорско питање“.
Прелом је радио Пушица Милојко, а насловну страну Петар Лубарда.
У прoклaмaциjи Црнoгoрцимa 1908. гoдинe пoвoдoм aнeксиje Бoснe и Хeрцeгoвинe, књaз Никoлa кaжe:
„Кo стиjeнe нaшe будитe чврсти у нaди. Прoлaзнo je дaнaшњe нeoдрeђeнo стaњe слoбoдниjeх дjeлoвa српскoгa нaрoдa. Српскo ћe сунцe љeпшe сjaти, дa свaкojeгa брaтa Србинa бoљe зaгриje и oсвиjeтли…
Мojи Црнoгoрци, пoзивaм вaс, дa и oд сaдa кao и у свиjeм приликaмa будeтe гoтoви дa мe пoмoгнeтe у нajвeћим мукaмa, кoje сaм увиjeк припрaвaн дo крaja мoгa живoтa зajeднo с вaмa диjeлити зa дoбрo Српскoгa нaрoдa…“
Ваш ПДФ примјерак можете преузети ОВДЈЕ!
Прочитајте ЈОШ:
https://www.in4s.net/tako-su-govorili-zakonik-knjaza-danila-iz-1855-u-ovoj-zemlji-nema-nikakve-druge-narodnosti-do-jedine-srbske-i-nikakve-vjere-do-jedine-pravoslavne-istocne/
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Иначе, из мемоара је то јасно уочљиво, између
краља и војводе постојала је дубока и непремостива политичка
разлика у схватању даљег развоја Србије и Црне Горс, начина
њиховог уједињења и улоге династије Петровића и Карађорђевића. Поповић је схватио да је краљ Никола кренуо низбрдицом
која ће упропастити и њега и његову породицу, а да ће пут за који
се одлучио нанети штете и Црној Гори и Црногорцима. Више пута, сасвим отворено и с најбољим намерама, војвода је упозорио
краља на то да мења своју политику, да реално сагледа и процени како домаћу, тако и међународну ситуацију, да из ње извуче
поуке, прилагоди јој се и спасе катастрофе коју је наслућивао.
Поповићеви покушаји нису били успешни. Господар се о њих
оглушавао и безуспешно је покушавао за своје политичке игре
да придобије и војводу. Војвода је дошао до закључка да би Никола пристао на уједиљење са Србијом под условом да ништа
од својих интереса не жртвује. Он је, вели Поповић, „увијек говорио о уједињењу и истицао се као предводитељ у борби за ту
идеју, а желио га јс само тако, ако ће бити под владом његовом и
његова дома. Преговарања са Србијом о уједињењу вођена су не
да се оно оствари, но да служе доказом, како је он вазда ту за уједињење“. Драматични су и до бола дирљиви Поповићеви описи
како је краљ Никола доживљавао поразе и како јс на њих реаговао. Тешко га је погодила вест о садржају Крфске декларације
из 1917, која сс изјаснила за уједињење „троименог” народа под
Аустроугарском са Србијом и Црном Гором у једну слободну,
независну и јединствену краљевину с династијом Карађорђевића на челу. Оно претпостављање династије Карађорђевића династији Петровића и „самостално располагање Црном Гором“ до
крајности јс огорчило краља Николу. Ни до тада он мије марио
Николу Пашића, а после тога за њега није хтео ни да чује.
Када јс примио вест о одлукама Подгоричкс скупштине
о збацивању с престола, Никола сс буквално разболео, Данима није излазио из собе, од силне муке, јада и немоћи, гласно
и непрекидно је јечао. Нагло је ослабио, тромо и успорено сс
кретао, лицс му је било потамнело избрчкало се. Поповић о
томе каже: ,,Очи му подколочене дошле [су] мање. Удавило га
неспавање, тешке мисли, јад. Вазда слаткоран, нијс сада по циј-
сли дан ништа окуша.“ Добро познајући краља, са умећем да и
по њсговом погледу процени душевно расположење господара,
можда је тих дана записао: „Дирнуо ме тај поглед. Видио сам
га у самртника, који не може већ да говори и последњим, малаксалим погледом изражава окупљенима своје муке, страдање,
кајање, очајање, све, осим падања. Сиромах Краљ!“
По Поповићевом казивању, краљ. Никола је неизмерно
мрзео свог зета краља Петра. Када јс 1915. Србија била поражена, Никола јс ликовао. На згариштима Србије и војнички потучене династије Карађорђевића видео је могућност уздизања
Црне Горе и династије Петровића. Убрзо јс постало јасно да
су Николине рачунице биле скроз погрешне. Његово рачочарање било је утолико веће и болније када су савезници, нарочито Французи, по краљу Петру, као и по енглеском и белгијском
краљу и председнику САД, у Паризу дали имена улицама, исказујући тиме, према поменутим личностима и њиховим државама, искрено савезништво и поштовање. Николу је то веома
заболело. Било му јс јасно да га Французи не уважавају и не
држе за правог савезника. Председник Француске републике
Поенкаре био је према краљу Николи протоколарно уздржан,
а према краљу Петру и Србији пун похвала и дивљења. Француска штампа хвалила је и уздизала само краља Петра, регента
Александра и Србију, а о краљу Николи и Црној Гори је ћутала.
Црногорски краљ је због тога био љут, па јс предузимао мере
да сс и о Црној Гори о њему у француској штампи пише више
и повољније. У ту сврху налажени су новинари а господар није
жалио новац, уверен да и тиме ради на очувању престола и самосталности Црне Горе.
Онако како су се с мало пажње и поштовања према краљу и Црној Гори односили Французи, такав однос према њима испољили су и дипломатски представници Енглеза, Руса и
Американаца. Краљ јс то увиђао и осећао, али није хтео јавно
да испољи незадовољство. Није то чинио ни онда када је, нимало скромно, од Америке тражио зајам од 10 милиона долара,
а она га одбила, нити када је америчка влада, због Веснићеве
интервенције, одбила да прими Петра Пламенца, црногорског
посланика у Вашингтону.
Под озбиљном сумњом да је пактирао с Аустроугарском
и да није лојалан савезник, због тога политички скрајнут и одбачен, краљ Никола је стојички гутао увреде и понижења, али
није помишљао на предају, поготово не на одустајање од престола у корист Карађорђевића. Војвода Поповић тврди да би он
пре пристао и на републику, ако не би могао да буде краљ, него
на монархију с династијом Карађорђевића. Спреман да се суочи
с недаћама, којима је и сам кумовао, краљ Никола је истрајавао
у краљевском понашању верујући да ће се његова упорност исплатити, да ће савезнички државници и политичари, протоком
времена, изменити свој однос прсма њему и његовој Црној Гори. Због тога је, као да се између њих и њега ништа нијс десило, поводом неких победа на фронту, државних празника и
свечаности, савезничким владарима, владама, државницима и
војсковођама слао брзојавнс честитке и додељивао им црногорска одликовања, „Данилов крст“ и „Обилића медаљу“.
Ратни мемоари војводе Поповића значајни су, између
осталог, и због тога што је на више места у њима реч о склапању тајног сепаратног мира Црне Горе са Аустроугарском и о
питању предаје Ловћена. Поповић је уверен да је тајног споразумевања било и да је предаја Ловћена произашла као резултат
тог договарања. О свему томе војвода је изнео чињенице којима је располагао, дао је разложна тумачења и исказао основане
сумње, које ће историчару поменутих догађаја добро доћи, под
условом да их критички осмотри и упореди с досад већ познатим подацима. Мозаик који се тиче догађаја о сепаратном миру
и прсдаји Ловћена, казивањем Сима Поповића с неколико камичака је дограђен и употпуњен. Слика о том времену и збивањима постала је у понечему јаснија и препознатљивија.
Војвода је покушао да дочара атмосферу међу Црногорцима у време пада Ловћена. Он се уверио на лицу места, у Црној Гори, у додиру с људима, да је већина била уверена да је
Ловћен пао издајом. Црногорци су због тога били огорчени и
спремни на освету. Знајући за то, краљ јс, под окриљсм ноћи,
побегао с Цетиња у Подгорицу, а одатле у Скадар. У Даниловграду Црногорци су напали краља „грајом и грдним ријечима“.
У неприлици у којој се нашао, пре но што ће напустити Скадар,
Никола је доказао да има и демагошких и глумачких способиости. Када јс већ све било спремно за пут у иностранство, с којег
се никад више неће вратити у своју земљу, краљ је извео једну
трагикомичну представу. Одједанпут је викнуо да му донесу сабљу и доведу му коња. Хтео је „с мјеста да се врће” у Црну Гору,
да окупи Црпогорце и да иде иа Царев лаз да се бије с Аустријанцима. Војвода Божо Петровић и перјаници скочили су на њега, покушавали су да му отму сабљу и да га спрече да изађе из
куће. Неочекивано, као на позоришној бини, краљ. јс клонуо
на канабе и завикао: „Црн ти образ, Божо, што ме пе пушташ!”
Поповић јс сазнао од официра из краљеве пратње да је
исту позоришну представу Никола одиграо и у Подгорици после бекства с Цетиња. „Загонио се на Царев лаз, да ондјс дочека
Аустријанце и погине“. Официри су га спречавали да не пође,
а књаз Мирко, који је све то посматрао, одједанпут је викнуо:
„Пустите га слободно, неће он тамо. Ево скоро шест година, како он игра такве комедије”.
Војвода Поповић објаснио јс да краљ није одигравао те
комедије зато што му је било стало до испитивања својих глумачких способности. На Царев лаз хтео је да иде да би се тамо,
тобоже, одупро Аустријанцима и у борби погинуо, стога што му
је требало „да се то чује у народу. Хтио је да тијем побије већ
свуда раширено и утврђено вјеровање, да је он имао тајни уговор с Аустријом, да јој преда Ловћен и закључи засебан мир“.
Када се већ увелико налазио у Паризу, средином 1916. године, с разних страна краљу су пристизале свакакве вести из
Црне Горе. Ту је Никола сазнао да је Аустрија прогласила књаза Мирка краљем уједињене Србије и Црне Горс и да га је по
окупацији земље пре-бацила у Беч; да је интернирала све заробљене министре, 270 официра и много виђених личности; да
су Црногорци, огорчени на краља, запалили двор на Цетињу и
Његушима; да је у Црној Гори букнуо устанак, да су Подгорица
и Андријсвица у рукама устаника, итд, Од садржаја вести, од
њихове непријатности или пријатности, зависило је и расположењс краља Николе.
Врло одлучно, без трунке резерве, на више места, у различито време и разним поводима, Поповић је написао да су и
краљ Никола, а још више његов син престолонаследник Данило, били чврсто уверени да ће Централне силе победити савезнике. По виђењу Поповића, краљ је своја осећања подредио
„својим интересима и жељама“. Свој интерес он није видео у
победи савезника. У њихову победу, без Русије, после Октобарске револуцијс, он је озбиљно сумњао. Због тога „није изражавао ни одавао никаквс жалости због пада Русије. Он је вјеровао
у побједу Њемачке и Аустрије и желио је, јер је од њих ишчекивао успоставу самосталности Црне Горе и свој повратак на
пријесто.“
Приликом краћих сусрета књаза Данила с оцем Николом
у Паризу престолонаследник је уверавао краља да ће Немци победити, или да ће се закључити мир, па неће бити ни победника
ни побеђеног. Краљ је прихватао таква уверавања, па су обојица
„више полагали на то, но на побједу „[сила] Споразума“.
У Поповићевим ратним мемоарима све важније теме које су се тицале Црне Горе добиле су мање или више простора.
Једна од таквих тема, у науци већ добро позната, јесте питање
организовања црногорске војске. Војвода је саопштио податке о
томе када је Никола кренуо у акцију ради стварања посебне црногорске војске. Забележио је које људе је за то био ангажовао,
како је и где је вођена агитација за стварање војске, шта је био
њен циљ, на какав одзив код Црногораца је наилазила та акција, који проблеми су при њеном вођењу искрсавали и како је и
зашто акција пропала. Подацима о стварању црногорскс војске,
које јс изложио Поповић, историчари ће у појединостима проширити досадашња знања. Они ће тај проблсм моћи да осмотре и са неких нових становишта, која им расположива грађа до
овог часа није омогућавала.
Сличну изворну вредност имају и подаци који се тичу рада бројних и често смењиваних избегличких влада, њених министара и њиховог односа с краљем Николом. У свакодневном
додиру с министрима, председницима влада и краљем, некада
невољно и сам учесник у политичким збивањима, Поповић је
био у прилици да се до појединости упозна с јавним и тајним
акцијама врха црногорске емиграције. Оно што није записано у
разним дипломатско-политичким списима, како домаћим тако
и иностраним, а што се дешавало иза кулиса политичке сцене,
али је ту сцену и те како обележавало, нашло јс своје место у
мемоарима војводе Сима Поповића.
У најнепосреднијој вези с описима активности којима су
се бавиле владе, њиховим успесима и промашајима, способностима и недораслостима појединих председника влада и министара, њиховој стварној оданости краљу и његовој политици,
или везаности за њега због материјалне користи, Поповић је
зрачке нове светлости бацио и на непријатне спорове који су
избили између Одбора за народно уједињење и продинастичке
струје краља Николе. Прва струја била је окупљена око листа
„Уједињење“ и за савезничке владе на француском објављивала
је „Билтене“, а друга око „Гласа Црногорца“. Ови у науци већ
добро познати спорови добили су у Поповићевим мемоарима
и понеку нову димензију. Сада знамо шта је све чињено у влади, у кругу око краља и од самог краља да се сузбије активност
противника. Дознајемо како је из те средине ширена антисрпска
пропаганда, у којим правцима, с каквим намерама и циљевима
је она била организована и с колико успеха је остваривана. Поповић је недвосмислено указао и на то да су Одбор за народно
уједињење, као и лист „Уједињење“ били у вези с Миленком
Веснићем, српским послаником у Паризу, који их јс помагао не
само саветима већ и адекватнијим срсдствима. Јсдан од најважнијих задатака Одбора био је да, колико више може, допринесе разобличавању краља Николе и егоистичких себичних династичких интереса, и то како у националним, тако и у међународним размерама. Узајамних оптужби, интрига, подвала и лажи
било јс и с једне и с друге стране. Која страна је у том погледу
била успешнија, тешко је оценити. Чињеница је да је нетрпељивост расла, да јс рационална политика била поражена и да су
надвладале страсти, које нико више није могао да обузда.
Резултат свега тога била је Божићна побуна с трагичним
последицама. О њој и њеним актерима, Поповић је изнео своје
виђење, а оно је поразно по краља Николу и његову политику.
Упркос томе што су трагедију која се десила у Црној Гори, по
оцени Поповића, изазвали краљ и његове владе, они су је представљали „изопачено и измишљено, да би савезничке владе
ĆERKE STARLETE SINOVI AUSTROUGARSKI ŠPIJUNI UBISTVO BLAŽA BOŠKOVIĆA NARUČIO SIN KRALJA NIKOLE MIRKO DJED MIRKO SPLACINA VISE GA INTERESOVALA STOLICA OD SINA NEGO HRIŠĆANI U CRNOJ GORI MILENA VUKOTIC BABA IZ HOTELA 1 BABA IZ HOTELA 2 IBRAHIM MIÇUNAGLI DOK ISTI KRALJ UZIMA KREDIT KOD SULTANA
To je samo dio govana što je Nikolica pojeo za života.