Тако тек што растанемо се ја и ти, непоколебљиво ти тежим: Владимир Мајаковски – Волим

Бродови – и они у луке се слише.
Возови – на станицу терају и они.
А мене ка теби нешто тим више –
јер волим – вуче и гони.
Пушкинов витез у подрум се скрива,
циција у своме новцу да ужива.

Тако ти се враћам ја, драга, предано
Моје је то срце, с дивљењем га гледам. И гар
са себе спира, брије се и мије.
Тако и ја, теби враћајући се, зар
не одлазим кући, зар није?!

Коначној се враћамо мети.
Смртне земаљско наручје веже
Тако тек што растанемо се ја и ти,
непоколебљиво ти тежим.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: