Танасковић: Ништа ново о Турцима нисам научио, а што већ нисам научио читајући „Горски вијенац“

Под неоосманизмом се махом подразумијева комплексна макроидеолошка платформа према којој данашња Турска, као његова легитимна цивилизацијска наследница, треба да реафирмише цјелокупно духовно, културно и политичко наслијеђе Османског царства, како би у прерасподјели свјетске моћи и утицаја, која је у току, обезбједила и дјелотворно играла улогу једног од глобално значајних међународних чинилаца, рекао је Дарко Танасковић, истакнути оријенталиста и дипломата.

Неосманизам – нова доктрина

Проф. др Дарко Танасковић одржао је синоћ, у пуној сали Књижаре Матице српске, предавање „Турска регионална сила?“. Танасковић је говорио o тежњама амбициозне спољне политике Турске, чији је циљ да у процесу уобличавања новог, мултиполарног свjетског поретка поврати доминантан утицај у областима које су својевремено биле у саставу Османског царства, првенствено на Блиском истоку, Балкану и Кавказу.

„О новој спољнополитичкој доктрини Турске интензивно се расправља од тренутка кад је маја 2009. године на њено чело дошао универзитетски професор Ахмет Давутоглу. Он је још прије неколико година саопштио цјеловиту програмску визију турске спољне политике, засновану на платформи неоосманизма, сагледавању актуелног и предвиђању будућег стања и кретања у међународним односима, како на регионалном тако и на глобалном плану“, рекао је Танасковић.

Он је казао да се иза турске дипломатије увијек скрива неоосманизам – империјална носталгија у комбинацији с крајњим прагматизмом.

„Иако се у разматрању питања везаних за укупну савремену државно-националну оријентацију, а нарочито спољну политику Републике Турске појам неоосманизам све чешће користи, не постоји његова прецизна и једнозначна дефиниција. Садржина појма је, међутим, углавном јасна. Под неоосманизмом се махом подразумијева комплексна макроидеолошка платформа према којој данашња Турска, као његова легитимна цивилизацијска наследница, треба да реафирмише цјелокупно духовно, културно и политичко наслеђе Османског царства, како би у прерасподјели свјетске моћи и утицаја, која је у току, обезбједила и дјелотворно играла улогу једног од глобално значајних међународних чинилаца“, казао је он.

Према његовим ријечима, ради адекватног разумијевања и тумачења неоосманизма, важно је увијек имати на уму да је неоосманистичка спољна политика можда само највидљивији хоризонт реализовања комплексне матрице која је истовремено духовна, идеолошка, културна, привредна и политичка.

„Неоосманизам је стање духа, сидриште особеног менталитета, самосвојан систем вриједности и с њим усклађени поглед на себе и на свијет. Неоосманизам је, иначе, могуће најсажетије одредити као идеолошки амалгам исламизма, туркизма и османског империјализма“, истакао је Танасковић.

Танасковић тврди да се може основано рећи да је неоосманизам, без обзира на све појавне облике турске спољне политике током последњих неколико деценија, њена дубинска, данас све израженија константа.

„У том смислу, „Давутоглуова доктрина” није суштински нова, већ представља заокружени, савремени програм операционализовања неоосманистичке спољне политике, усклађен с измјењеним међународнополитичким тренутком који њени протагонисти оцењују као изразито повољан за Турску. Истовремено, то је и коначно раскидање с начелима и праксом Ататуркове уздржане спољне политике, засноване на познатој девизи „мир у земљи, мир у свету”, за коју је било карактеристично оно „старомодно” немијешање у унутрашње ствари других земаља и одустајање од било каквих претензија на регионалну доминацију“, казао је он.

Он је казао да је садашњи министар спољних послова Турске Ахмет Давутоглу своје спољнополитичко виђење Турске улоге у свијету, које, како тврди, Ердоганова влада очигледно усваја и систематски спроводи, најсвеобухватније изложио у књизи „Стратегијска дубина” (2001).

„Као кључни појам своје неоосманистичке теоријске схеме Давутоглу уводи појам стратегијске дубине који подразумијева компоненте историјске и географске дубине. Турска, по њему, посједује потенцијал стратегијске дубине, пошто јој, као наследници историје и географије Османског царства, принадлеже велика историјска и географска дубина, јер је на средишњем евроазијском геополитичком простору вјековима била епицентар догађаја“, рекао је он.

Танасковић сматра да у том погледу Турска има значајне компаративне предности у односу на друге државе у региону, а и шире.

„Турска се може похвалити јединственом геополитичком и геоекономском позицијом на раскршћу, али и сусретишту континената, култура и цивилизација, а у релативној близини најважнијих лежишта енергетских ресурса. Поред тога, предности Турске су и њен демократски поредак, просјечно младо и динамично становништво, оформљено цивилно друштво и стабилна средња класа, као и прилично развијена научна и технолошка инфраструктура. Обдарена свим побројаним квалитетима, као и пропулзивном привредом, Турска себи не смије дозволити да у контексту најважнијих свјетских збивања и даље буде периферна земља“, рекао је он.

Приоритети турске спољне политике

Према његовим ријечима, спољна политика заснована на доктрини стратегијске дубине требало би да се операционализује кроз неколико приоритета, међу којима Давутоглу као главне наводи четири.

„На првом мјесту је, и концепцијски, а и хронолошки, активно постављање у односима са сусједним земљама, како би се сви проблеми који у њима постоје, а оптерећују билатералне везе и ограничавају маневарски простор турске политике на регионалном и глобалном плану, свели на нулу“, рекао је он.

Он је казао да, у складу с Давутоглуовом концепцијом, друга одлика нове турске спољне политике, треба да буде њена мултидимензионалност, односно диверзификација.

„Да би остварила предуслове за дјелотворну активност у великом престројавању на глобалном плану, Турска се мора ослободити зависности од само једног планетарно релевантног параметра, ма који он да је. Практично, то значи релативизовати, али никако и довести у питање, своју чврсту везаност за САД и НАТО и више се отварати према Русији и Кини, уз декларативно одржавање евроинтеграцијског ентузијазма.“

Затим, како каже он, Давутоглу се залаже за „нови дипломатски језик”, односно нови стил турске дипломатије, у коју би били много више него до сада укључени и компетентни стручњаци различитих профила.

„Најзад, ради повећавања ефикасности дипломатског ангажовања, нарочито у домену регионалне сарадње, Давутоглу препоручује, и личним примјером штедро демонстрира, што већу покретљивост, честе радне посјете страним престоницама и позивање колега из иностранства у Турску“, рекао је он.

Турска ради против српских интереса

Говорећи о политици Турске на просторима бивше СФРЈ, Танасковић је казао да су Срби, након периода илузија, на добром путу да схвате о чему је ријеч.

„Јавност треба да схвати оно што је очигледно. Лед је пробијен и турска политика је постала предмет дебате и у Србији гдје има оних који могу да воде квалитетан дијалог са Турском“, рекао је он.

Он је подсјетио да се Турска деведесетих година умијешала у унутрашње ствари свих муслимана на подручју СФРЈ, што је за српски народ представљало грубо отрежњење по питању турске политике. Казао је и да је Турска подржала албански сепаратизам, те да је као чланица НАТО-а учествовала у НАТО агресији на СРЈ, 1999. године.

Танасковић је истакао да недавна изјава Турског премијера Тајипа Ердогана, који је у Призрену рекао да је „Косово Турска, и Турска Косово“, најбоље говори о намјерама Турске.

„Турска нам није пријатељ. Помаже све што је против српских интереса код нас. Ми не видимо да су то потези у функцији њиховог старог циља – неосманизма“, рекао је Танасковић, и додао да ништа о ново Турцима није научио бавећи се дипломатијом, а што већ није научио читајући „Горски вијенац“.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: