Танасковић: Турска Србију сматра значајним партнером

Танасковић, некадашњи амбасадор Србије при Унеску, у Ватикану и Анкари, представио је у Бечу своју књигу „Пусто турско“, која се бави спољном политиком Турске на Балкану.

Како је рекао, у тој књизи је покушао да на конкретним примерима покаже да је неоосманизам константа турске политике, и да то треба имати у виду када је у питању сарадња са том земљом.

Танасковић је испричао да је случајно постао дипломата, иако турколог није случајно.

„Студирао сам турски и арапски језик, бавио се оријенталистиком у филолошком смислу. Турски језик је био један од предмета који сам највише волео и жеља ми је била да предајем тај језик. Али, крајем 80-их, када је дошло до болних збивања на бившем југословенском простору, до рата у БиХ, неки, тада задужени за планирање и осмишљавање спољне политике, помислили су да би један турколог могао боље да заступа наше интересе у Турској од каријерног дипломате“, рекао је Танасковић, пренео је Тањуг.

Подсетио је да су са почетком 90-их, и грађанским ратом у БиХ, наши односи са Турском постали веома компликовани, јер је Анкара почела да подржава Бошњаке, без обзира што је то чинила врло вешто, и само дипломатски, иако су касније турски авиони учествовали у агресији НАТО на СР Југославију.

Указао је да су односи Србије и Турске искомпликовали, а многе је то, каже, зачудило, јер смо имали добре односе са Турском после Другог светског рата, када се турско царство повукло са Балкана, и када су рекли да су, оно што су мачем добили – мачем и изгубили, те да треба да имамо добре односе.

Додаје да смо имали узорне односе, без обзира што смо се налазили војно, политички на различитим странама, као и да су, с друге стране, Турци увек сматрали да је Југославија пријатељска земља, па су говорили да су им „највећи пријатељи у свету, Пакистан и Југославија“.

„Мој аманет је да док могу, свуда објашњавам да је неоосманизам константа турске политике и менталног склопа турске нације, оно што их покреће у свим њиховим акцијама, без обзира што то на први поглед не изгледа тако. Трудим се да испуним то и тако је настало моје занимање за проблем објашњавања неоосманизма“, рекао је Танасковић.

Наводи и да се није разумела реисламизација Турске, и појава доктрине неоосманизма, настала после пада Берлинског зида, када се поверовало да је Хладни рат завршен, да долази хармонија у свету и да Турска више не мора да буде предстража НАТО-у.

Појашњава да је тадашњи турски председник Тургут Озал пожелео и помислио да би било време да се Турска враћа самосталној и диверзификованој спољној политици, јер је до тада била „само извршилац политике НАТО“.

Зато од 90-их година, у Турској јача свест да земља може да успостави утицај у регионима који су била најдуже под Османским царством, користећи све компаративне предности и савремена средства, користећи међународну коњуктуру, рекао је Танасковић.

Приоритети су им, подвлачи, Балкан, Блиски исток и Кавказ.

Танасковић је навео да Турци уважавају Србију, као важан историјски народ, без којег не могу да остваре своје амбиције за наредне деценије, стратегијску пројекцију на Балкану.

„Тога сам постао свестан. Ердоган ми је понашањем, изјавама, али и политиком, увек давао за право. Многи су сумњали у моју тезу о неоосманизму као константе туске политике, уместо пута Турске у ЕУ, али Ердоган је био драгоцени коаутор тога. Како људи посумњају – он уради нешто што потврди моју тезу“, рекао је професор Танасковић.

Оценио је и да је „лицемерна игра“ између Турске и Европске уније, јер, како каже, ни Турска није желела у Унију, а ни ЕУ није желела да прими Турску

„Главно теоријско упориште за то је била једна изјава Ердогана о ЕУ, када је рекао, нека нас пусте да уђемо, па ће видети ко је Турска“, додао је професор.

Танасковић је истакао и да Турска сматра Србију значајним партнером, што, када дођу периоди, као што је сада случај, да имамо добре односе – треба прихватити.

Указује да је веома важно да се са Турском одржава што бољи однос, али да је, истовремено, потребно имати стратегију и приступ у односу са том земљом, као што и Анкара има стратегију у односу на нас, коју примењују у зависности од тога шта им је потребно.

„Да не бисмо били изненађени, потребно је да изградимо стратегију односа према Турској. Ако је имате, онда можете да тактизирате у спровођењу спољне политике, уз узимање у обзир шта је циљ Турске, Иначе, долазимо у ситуацију да партију шаха играју почетник и велемајстор. Мој целокупни напор јесте да сам доказивао како Турска, у суштини, наступа увек неоосманистички“, рекао је Танасковић.

Указује, ипак, да неоосманизам не би требало да процењујемо као нешто лоше, јер је то национална доктрина коју и други народи имају, само су је неки написали, а неки не.

„Британци нису писали, али је спроводе. Ердоган је искрени панисламиста и уградио је у неоосманизам више панисламизма. Неоосманизам се наставља на нешто што је био османизам пред крај османског царства“, навео је Танасковић.

Додао је да је турско царство, у интеракцији са европским државама, добијало елементе царстава која су постојала у Европи, па ислам није био у првом плану, а чак је, каже, и Ататуркова револуција, иако модернистичка, секуларистичка, која је раскрстила са османским царством, у суштини дубински одговарала неооосманистичким циљевима које данас спроводи Реџеп Тајип Ердоган.

„Зато што је Ататурк прогласио да су сви Турци у политичком смислу исти народ, а могу се разликовати у етничком погледу. У Турској није било мањина. То је оно што покушавају у БиХ, кроз форму босанске наднације“, рекао је Танасковић.

Указао је и да је Србија, од ослобођења на овамо, а посебно под Југославијом, изгубила националне циљеве, за разлику од Турске.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: