Татин син и „злочиначко мишљење“

„Нико нормалан у Србији не пише ћирилицом!“

                                                                                Проф. др Никола Самарџић

Пише: Драган Р. Млађеновић 

Рекло би се да је главна и једина заслуга Николе Самарџића (рођен 1961), професора историје на Философском факултету у Београду, биолошка чињеница да је син великог и заслужног српског историчара и академика Радована Самарџића (Сарајево, 1922 – Београд, 1994); мада, поштено говорећи, та заслуга несумњиво припада Николиним родитељима, а не њему.

Укратко, татин син Никола је по скраћеној процедури остварио завидну академску каријеру. На Философском факултету у Београду дипломирао је историју 1985. На истом факултету је магистрирао 1989, а већ наредне године добио запослење као асистент– приправник. У звање асистента на ужој научној области Општа историја средњег века, изабран је 1992. године. Татин син је 1995. докторирао на тему „Источна политика Карла V“, па је затим изабран за доцента. Ванредни професор је постао 2003, а редовни 2009. године. Тренутно је шеф катедре за историју. Више од тога се не може.
Није татин син Никола вазда био мрзитељ сопственог народа и Српске Цркве. У време када је био асистент, млади и амбициозни Никола је писао за крагујевачке „Погледе“, први политички магазин антикомунистичког и монархијског усмерења у Србији. У „Погледима“ од 14. јуна 1991. године Самарџић је објавио текст са чијим се ставовима и данас можемо сложити:
„По етничком праву, у српску државу морале би улазити све оне територије које насељавају Срби. У случају друге, комунистичке Југославије, то су, осим Србије, Црна Гора, Источна Херцеговина, велики део Босне, делови Македоније, Барања и некадашњи гранични појас у Славонији, Хрватској и Далмацији… Увек се заборавља правим речима објаснити да је на просторима Старе Србије, на Косову, Метохији, и у околним областима данашње Србије, Македоније, Црне Горе и Албаније, у последња три столећа, извршен геноцид Албанаца и Арбанаса над Србима. Стога Срби Косово и Метохију могу сматрати искључиво као област под страном и непријатељском окупацијом, где је извршен погром српског становништва, протеривање, преверавање, однародњавање, и уништење сакралних споменика највише уметничке вредности…“
Преумљење у глави татиног сина је наступило сразмерно брзо, али је врхунац својеврсног лудила и мржње према сопственом народу и његовој Цркви досегнут око 2019. године. Тада је татин син подписао такозвани „Апел 88“ („APEL 88″ Intelektualci iz regiona krive zvanični Beograd za krizu u Crnoj Gori”. Blic. 31. 12. 2019), у коме се Србија оптужује за „подривање Црне Горе”, а уједињење Црне Горе са Краљевином Србијом 1918. године назива „српска окупација„.
Исте 2019. татин син је стао на чело „радиоактивне коалиције“, како је у „Сведоку“ названа интересна група коју уз Николу чине професори Радош Љушић, Дубравка Стојановић, Синиша Мишић и Влада Станковић.

Врхунац бесчашћа

Врхунац бесчашћа досежу две тужбе написане у истој адвокатској канцеларији (Samardžić, Oreški & Grbović), које је редовном суду упутила „радиоактивна коалиција“. У овим тужбама се окривљује њихов колега, професор др Милош Ковић, коме се замера да је својом јавном речју и наступом „нарушио част и углед“ тужитеља. Због тог „нарушеног угледа“ они од Ковића потражују пола милиона динара (колико ваљда њихов углед кошта). Ковић се пожалио да још неки следбеници и чланови „радиоактивне коалиције“ најављују да ће га тужити, па се пита да ли ће, уколико они добију спор, моћи да исплати казну од више милиона динара.
Овај крајње ружан покушај „радиоактивне коалиције“ да се онемогући слобода мишљења и говора и казни „злочиначко мишљење“, професор Милош Ковић је прокоментарисао следећим речима:
„За почетак, овом приликом оцртаћу политичка схватања и идеје које стоје иза ових немилих збивања, а које најотвореније заступа Никола Самарџић. Он је, међутим, по мом мишљењу, прави идеолог и вођа целе групе. Он и Дубравка Стојановић, која заслужује посебан осврт, су наиме, ведете онога што се у нашој јавности препознаје под „Другом Србијом“. У најкраћем, реч је о тзв. „мисионарској интелигенцији“ која међу Србима проповеда „промену свести“, коју нам недавно тако отворено и свесрдно препоручише они симпатични немачки парламентарци. Не каже се узалуд да „онај ко контролише прошлост, контролише будућност“. Потребно је, дакле, да се на Одељењу за историју Философског факултета, на Универзитету у Београду, предаје српска историја написана у непријатељским, окупаторским, колонизаторским земљама, које су разориле Југославију и које разарају Србију, које су бомбардовале Републику Српску и СР Југославију, које су побиле, опљачкале, и етнички очистиле Србе у Крајини, Сарајеву и на Косову и Метохији, које и данас под војном окупацијом држе део наше територије.
Те земље су, да би за своје злочине окривиле жртве, и да би изнова писале нашу историју, успоставиле Хашки трибунал. У њему је одавно пресуђено да су великосрпски националисти уствари вековима терорисали мирољубиве Османлије и Хабзбурговце. Није далеко ни дан када ће наша деца на Одељењу за историју учити како смо прогонили усташе и нацисте, због чега су морали да нас бомбардују, живе бацају у крашке јаме, стрељају и кољу по кућама, селима, градовима и логорима смрти. У тумачењу Николе Самарџића и Дубравке Стојановић, узрок свега је, наравно, у дефектима наше културе, у нашем сељачком конзерватизму и мржњи према свему што је урбано и модерно, у нашем тврдоглавом отпору свим добронамерним покушајима Запада да нас „модернизује“ и „европеизује“. Једноставно, огрезли смо у „философији паланке“.
Треба читати колумне Николе Самарџића у крагујевачким „Погледима“, подгоричкој „Pobjedi“, београдском „Peščaniku“ i „Danasu“. Оне врве од некакве чудновате мржње. Ево шта је, сада далеке 1992, писао у крагујевачким „Погледима“: „Уместо осиротелим суседима, Европска заједница је отворила врата, и пре свог званичног оснивања, полудивљим Азијатима и Африканцима, неспремним, неспособним или невољним да се прилагоде цивилизацијским нормама свог новог поднебља“. Они су Париз, како нариче Самарџић, „занавек, можда, загадили инвазијом најгрђе простоте“ (Погледи, 13.11.1992). По мом мишљењу, ово је школски пример расистичког дискурса“.

Срби као биолошки отпад

Проф. Ковић даље пише: „У једном тренутку, када је схватио ко је јачи, Самарџић је одлучио да клекне. Своје расистичке фантазије тада је преусмерио са оних које је називао „полудивљим Азијатима и Африканцима“ на Србе, на остале православне балканске народе и на Русе. На Пешчанику је тврдио да смо ми, Срби, после свих својих злочина из деведесетих, били дужни да се „денацификујемо“, али да смо „изгубили интелектуалне потенцијале и морални кредит да створимо нови Нирнберг“: „Нама је потребна наша сопствена трансформација. Нама није потребно да, као неки биолошки отпад, загадимо Европску унију – као што је ЕУ била приморана на одређене геостратешке интересе, па је примала Грчку, Кипар, Бугарску и Румунију. Да ли им је потребно и наше смеће? Ја не верујем.“ (Пешчаник, 14.9.2007).
Ковић: „Ево како би овај професор Универзитета у Београду решавао унутрашња неслагања у нашој земљи: „Србија није имала свој грађански рат, као срећније нације, који би допринео појашњењу основних недоумица“ (Данас, 29.5.2007). У борби против противника он својим истомишљеницима саветује „забрану злочиначког мишљења“ и „снагу за обрачунавање са непријатељима“ (Пешчаник, 19.05.2006).
Ето зашто Никола Самарџић покушава да „забрани (моје) злочиначко мишљење“ и зашто чак и моје студенте, само зато што сам им ја ментор, спречава да докторирају. Ових дана он чак покушава да ме избаци из кабинета, само зато што му се он више свиђа од оног у коме је до сада седео.
Надам се да ће овај текст бити почетак једне плодне расправе о слободи сваког појединца и сваке нације да буде оно што јесте уместо да се, да би преживео, претвара да је неко други, затим о праву грађана на отпор и самоодбрану, на јавно изражавање мишљења, о парадигмама и вредносним судовима које користимо у тумачењу српске историје, о утицају политичких мотива на наше интерпретације прошлости и о сличним, судбинским питањима нашег јавног живота“. (КОВИЋ: Н. Самарџић и Д. Стојановић покушавају да забране моје „злочиначко мишљење“, СРБИН ИНФО, 14.06.2019)

Измислили Светог Саву и остале глупости

Следеће 2020. године, татин син Никола је на твитеру лајковао твит у којем се тврди да је логор Јасеновац заправо последица владавине Карађорђевића; ту се могу прочитати најгора антисрпска баљезгања:
„Србија је у глибу митоманије свињокрадице и коњокрадице Карађорђевића. Они су трудној жени одсекли сисе, измислили Косовски бој, створили СПЦ, измислили Светог Саву и остале глупости, направили ршум у Црној Гори и на Косову, Јасеновац је одговор на њихову владавину, нема већих злотвора“.
За особе са осетљивим желуцем и ово је превише.

Сократ је осуђен на смрт

За крај, ево једне препоруке: наши студенти широм Србије се данас масовно боре против корупције, а за правду и слободу. Та слобода подразумева, наравно, и слободно изражавање политичких ставова. Добро би било да захтеви студената обухвате и удаљавање свих опскурних сподоба који плански и систематски кваре студентску омладину. Не заборавимо да је и старогрчки философ Сократ осуђен на смрт, јер је по мишљењу атинских власти – КВАРИО ОМЛАДИНУ.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: