Теа Обрехт – Београђанка и звијезда америчких књижара

Тако о њеном делу пише Вашингтон пост, представљајући други роман, „Унутрашњост“.

Пре десет година, магазин Њујоркер сврстао ју је на сам врх листе најбољих писаца млађих од 40 година.

„То је била велика част, помало неочекивано и имало је велики утицај на мој рад“, признаје Теа Обрехт, у ексклузивном разговору за Око магазин РТС-а.

Каже да – бити препознат на такав начин, стећи јавно признање, веома помаже и писцу и књизи, јер сви који пишу на енглеском као другом језику често морају да се боре за читаоце, без обзира на то одакле долазе и из које „неенглеске“ културе.

Данас, са тек 35 година, Теа Обрехт има два романа, неколико књижевних награда, најмлађа је књижевница која је добила утицајну награду Оринџ и тренутно пише трећи роман. Прва два, „Тигрова жена“ и „Унутрашњост“, у међувремену су преведена на српски језик.

За овдашње читаоце ипак важан је податак да је Теа Обрехт рођена у Београду као Теа Бајрактаревић, да је ту живела до седме године, када се почетком 90-их породица преселила на Кипар, а убрзо и у Сједињене Америчке Државе.

Тамо је завршила школу, магистар је уметности, живи у Њујорку где предаје књижевност и пише прозу. Пише на енглеском и практично од 90-их година врло ретко има прилику да говори матерњи језик.

На питања РТС-а зато је пожелела да одговара на српском, доста стидљиво питајући да ли је исправно изговорила. А говори сасвим добро, као што добро памти град у којем је одрастала.

„Одрасла сам код Каленић пијаце и сећам се и Топчидера и Калемегдана и Дунава поред Дорћола и кад сам се први пут после одласка вратила у Београд, изненадило ме колико сам се сећала града“, наводи Теа Обрехт.

Колико често Вас у Америци питају о бившој Југославији?

– Понекад. Суочавам се с тим питањима само кад неко зна да сам с нашег подручја, јер причам енглески нажалост боље него српски, и људи не знају одакле сам. Питају ме о бившој Југославији само они који знају, који читају па знају да се то што сам питају ме зато што знају да се то одражава на мој рад.

У којој мери се одражава? Енглески говорите чешће и пишете на енглеском, Ваши романи су на српском језику у преводу. Али ми видимо у првом роману Балкан, па и београдске топониме, неки читаоци су препознали подручје око Калемегдана. Како су утицале неке породичне легенде?

– Утицај је огроман! Начин на који размишљам о причама, о структури наратива, о томе шта значи митологија, породична митологија… Све утиче! Чињеница да сам одрасла у Београду и да су те приче биле део мог одрастања утиче и на то како видим наратив, фолклор, митологију… Па и на оно што би читалац требало да добије од приче.

У другом роману, чија је радња смештена у XIX век и на амерички дивљи запад, опет имамо обрисе Балкана, па и јунаке чије се презиме завршава на -ић. Је ли то опет дуг овдашњем наслеђу?

– Апсолутно! Није ми било занимљиво да причам познату причу о људима који се редовно појављују у вестернима, о каубојима и о белим људима енглеског порекла. Очарала ме истинита прича и чудовишту које се звало Црвени дух и о камиљем одреду при америчкој војсци, који је дошао у Тексас из Турске са младим гоничима камила, они су дошли и из Турске и са ових подручја. Чињеница да је то била истинита прича потпуно ме очарала. То је било нешто као link to home.

Ваш први роман био је изузетно запажен, донео Вам је награде и публицитет и требало Вам је осам година да објавите други. Хоће ли до трећег романа проћи нових осам година?

– Не, надам се да неће. Већ сам почела да пишем. То је роман о пустом острву.

Има ли Србије на том пустом острву?

– Има, у обрисима. Постоје, како бих рекла, отисци Србије.

Када ћете поново доћи у Београд?

– Ускоро, надам се. Можда већ ове године, ако нам укину карантин.