Текстуализација Тита

Вјероватно сте примјетили како се у последње вријеме нагло уобичајило објелодањивати мишљење које се ничим изазвано упиње нафалити лик и дјело највећег сина нашег народа и народности, – како то гордо звучи! – бравара Јосип Броз Тита, и то управо од стране оних који слове за првомодернисте, па чак и постмодернисте, и који су, такође, некад држали да је Југославија плус пакет произведен путем гигантске илузије, да би био устоличен уз помоћ рада на великом фалсификовању, којем претходе тзв. „лијева скретања“, операције које су (као) само жељеле и доприносиле да се што хитније коначно оствари сан и наступи доба социјалистичког цвијећа и `српочекићног` прогреса.

Е па сад, ти субверзионисти и антинационални дежурни критичари који увијек већ закерају на многошта – аферим – тек тако, удруженим снагама, свако са своје, почели испредати стори како тај Тито био стуб стабилности, лукаво несврстани и југословен који је знао како се кроти проклети Балкан – и/или – самодеструктивни нагон – то буре барута коме, у ствари, и не треба никакав повод да се првом приликом самодигне у ваздух… Итд, и томе сл…

Океј, али то долази из пера свих оних који се приде (на свој рачун, да не би дошло до заблуде, јер су они производ самозаблуде), самопроглашавају либералним, антитрадиционалним, емпиричким & аналитичким типовима који су видјели шта је мит, епско и фолклор, и колико негативног потенцијала лежи у тим структурама увијек помало тоталитарно настројеним.

Опет океј, али шта је, побогу, са њим? С ким? Па са Титом, дођавола?! Са Партијом и фиктивном подметачином каква је била петокракаста Југа, као и братство и јединство у коме је понајмање било братства а да тек не говоримо колико није било јединства.

Данашњи суверенист, новоцрногорац енд „каталонац“, признавач фејк „државе“ Косово, неким чудом за – Тита! За, прије свега, комунизам! А добро знамо да, по природи ствари, сваки комуниста нема појма о политици као таквој. Комуниста се, искрено, разумије у политику таман колико и у демократију. Капирате, нема тај појма шта је енергија слободе, и чему иста служи, како из ње настаје форма, која се потом обликује да би се у њу прелио садржај. Не, нема тај благе везе, јер је у питању комунист или – „стерлитет статуе.“ Жак Лакан

Али, не лези враже, градоначелник Подгорице – који не спада у ред модерниста, никако – очигледно као некадашњи пионир, помало носталгичан, и поред тога што се ради о младом чељадету, има интенцију вратити нас у дух Титограда, у реал. социјализам кад је (као) све било бајковито, сигурно, испеглано и под конац; кад је непрестани рад био стабилизатор неуроза, а колектив садржај бескрајне среће која се свему осмехивала на сва уста. Нарочито његовој бијелој рукавици која је колико кичасто толико и незаинтересовано махала народима и народностима дуж цесте који и данас трауматично пролазе кроз фазе и наслаге ноторне лажи која је за циљ имала нешто сасвим друго, док нам вријеме то већ неумољиво показује. (Ако је, по сјајној дефиницији Младен Долара „Европско несвесно структуирано  као Балкан“, онда испада да је Југославија – Европско мртворођенче уваљено Балкану!)

Отуд питање свима оним који се диче да су слободни, прије свега нестраначке личности, ни лијеви ни десни – чему, заиста, текстови о Титу? Текстуализација Тита на „заједничком језику.“ Па зар модерниста може себи допустити да буде патетичан, да буде ујединитељ, саборац, онај који је за некакво братство које је притом за јединство? То, ипак, господо, изазива скандал, јер се не може бити, истовремено, индепендист и југоносталгичар. Или, можда може? О, па да, може уколико сте комуниста, онај који се, рекосмо горе, не разумије у политику, и често је брка са личним одвећ побрканим доживљајима.

Тим прије, ако споменик Титу не буде ријешен са детаљем бијеле рукавице, онда ништа, чак ни толико. Узалуд сам писао, будући да то неће бити маршал, него прије неки јебивјетар који ће нарушавати парк, колико сам чуо, онај код хотела Подгорица, изнад кога се уздиже стаклени монструм од колико већ бјеше провидних спратова…?

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: