Темељни уговор не прописује која је имовина цркве

Пише: Велибор Марковић

Радна верзија Темељног уговора између државе Црне Горе и Српске православне цркве не садржи одредбе којима се прописује која имовина у Црној Гори представља имовину у власништву те цркве.

Прије неколико дана у средствима јавног имформисања објављен је текст радне верзије Темељног уговора, чије се закључење најављује измедју Државе Црне Горе и Српске православне цркве. Ово је први случај да се цјелокупној јавности у Црној Гори чини доступном садржина једног таквог уговора, и то не само у форми радне верзије, него уопште.

Отуда није ни чудно што је текст радне верзије изазвао толико полемике и различитих становишта, посебно имајући у виду подијељено црногорско друштво, што обилато користе политичари зарад својих политичких и других циљева и интереса.

Нажалост, у свему томе учествују и интелектуалци, па и поједини правници, иако се, макар када су у питању имовинско-правни односи, ради о јасним и једноставним уговорним одредбама, што указује на закључак да су и они појединци којима би правна струка требало да буде изнад политике, подлегли политичким амбицијама и потребама, што не служи на част њиховом професионалном и личном угледу и достојанству.

Тако, и на основу површног, па чак и правно-лаичког читања радне верзије, лако се може закључити да се планираним Темељним уговором између Државе Црне Горе и Српске православне цркве уопште не регулишу међусобни имовинско-правни односи уговорних страна, у смислу означавања која то имовина представља имовину Цркве. Да је ово тачно, произилази из одредбе чл. 7. радне верзије у којој се наводи да држава јемчи Цркви неповредивост права својине над манастирима, храмовима, зградама и другим непокретностима и просторима у њеном власништву, али искључиво у складу са правним поретком државе, те и да се држава обавезује да у складу са тим правним поретком изврши укњижбу свих неуписаних непокретности у власништво Митрополије црногорско-приморске, Епархије будимљанско-никшићке, Епархије милешевске, Епархије захумско-херцеговачке и њихових црквено-правних лица којима припадају, затим одредбе чл.11. те верзије у којој се наводи да Црква и црквено-правна лица имају право да насљеђују, купују, посједују, користе и отуђују покретна и непокретна добра, као и да стичу и отуђују имовину према одредбама канонских прописа, а све такође искључиво у складу са правним поретком државе, као и одредбе чл.13. те исте верзије у којој се наводи да Црква има право да гради храмове и црквене објекте, као и да проширује и преуређује постојеће, поново искључиво у складу са правним поретком државе.

Других одредби у вези са имовинско-правним односима између Државе Црне Горе и СПЦ, у радној верзији Темељног уговора нема, а посебно нема оних којим се прецизирају или побројавају које су то непокретне и покретне ствари на територији Црне Горе, у власништву Цркве, већ се питање стицања, заштите и губљења права својине на стварима препуста домаћем правном поретку, прије свега Уставу Црне Горе и Закону о својинско-правним односима, који регулише ту правну материју.

Отуда изјаве оних појединаца, који тврде да се Темељним уговором планирају ријешити имовинско-правни односи између државе и Цркве у смислу да ће њиме бити одређено која је садашња имовина коју користи СПЦ, у власништву те Цркве, а посебно да ће цркве и манастири бити преписани на другу државу, представља најобичније обмањивање правно-неуких грађана, што не служи на част онима који их пласирају у јавност. Још једном и на крају ваља истаћи да су стицање, заштита и губљење права власништва на покретним стварима и непокретностима, прописани законом као дијелом домаћег правног поретка, док радна верзија Темељног уговора искључиво предвиђа обавезу државе да Цркви омогући стицање права власништва на имовини коју буде градила, куповала или насљеђивала, као и вршење власничких овлашћења (усус, усусфруцтус, абусус“) на постојећој или оној која ће бити у њеном власништву у складу са правним поретком државе, без упуштања у прецизирање о којој се то тренутно имовини ради, нити се тим уговором ускраћује или ограничава право државе или било ком другог да у судском поступку доказује да нека имовина, која је сада уписана као власништво Цркве, представља њихову имовину.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: