Теополис: Чет-бот вјеронаука

Пише: О. Дарко Ристов Ђого

Прва од њих јесте она да је на Њемачком протестантском вашару (наравно, на њемачком то звучи озбиљно: Деутсцхер Евангелисцхер Кирцхентаг) у Фирту проповиједао чет-бот, тј. „проповједник са вјештачком интелигенцијом“. Може ли да нас зачуди да су „вјерници у цркви пажљиво слушали како је вјештачка интелигенција проповиједала о остављању прошлости иза себе, фокусирању на изазове садашњости, превазилажењу страха од смрти, никада не губећи повјерење у Исуса Христа. Цијелу службу су „водила“ четири различита аватара на екрану – две младе жене и два младића“. Јер ко о чему – вјештачка интелигенција о остављању прошлости иза себе и превазилажењу страха од смрти. О успјешности проповиједи довољно свједочи чињеница да се традиционално душевним Нијемцима она учинила „без срца и душе“.

Друга вијест нам долази из Србије. Године 2023, након 22 године од увођења вјеронауке у школски програм Републике Србије (а то је 31 година од увођења истог предмета у школе у Републици Српској), њен статус је доведен готово до избацивања. Наиме, од изборног предмета конфесионална вјеронаука (дакле: не само православна) постала је изборни програм, практично „слободна активност“.

Контролисана немоћ

Отпор који је бирократски систем Србије показивао за протекле 22 године реализацији вјеронауке (од ситних пакости до јавних демонстрација непожељности) заврјеђује посебну социолошку анализу. Не само да би она обухватала занимљиве феномене, попут метаморфозе комунистичке диктатуре у псеудограђански безобразлук, већ би нам трагично показивала колико смо „моћни“, безобзирни и упорни када радимо у корист своје штете. Да је онолико снаге колико је потрошено да се вјероучитељима укаже да су „уљези“ и „сувишни“ у школама било уложено у очување власти Србије на АП Косово и Метохија, можда не бисмо били на Кошарама, али бисмо били далеко од данашње контролисане немоћи. Но није ово само метафора: константни дах дефетизма и безнађа којим се Србија непрекидно окупира од 1941. наовамо увијек је знао – што мање српске књижевности, родољубља и вјеронауке, то лакше до Србина као роба.

Оптимално би било да сами Срби прекину да читају своју књижевност, користе своје писмо, напусте своју цркву и укину вјеронауку. Политички испарцелисани, данашњи Срби само и имају Цркву и књижевност да их повезују у једно биће. У недостатку алтернативног себеименовања којем би прибјегли они пост-Срби несрећно рођени у Србији, ваљало би да постану најприје бар „држављани Србије“ из фамозног превода са српског на случајносрпски.

Но дајте да умрежимо ове двије вјести. Замислимо да је њемачка фирма одговорна за чет-бота са овогодишњег протестантског црквеног панађура у Фирту нациљала Србијицу као своју сљедећу жртву. Она најприје позива секретаре нашег Министарства образовања да дођу у неформалну посјету и виде шта се све нуди. Нуди се изградња чет-ботова по мјери купца – а како су купци и са „српске“ стране и сами становници Мегалополиса, њима њемачки производ такав какав је сасвим одговара.

„Остављање прошлости иза себе“ већ је рекламирала једна добродушна амбасада, а још је згодније што су то ријечи једног (додуше литерарног, али аутентичног) њемачког официра. Вин-вин-вин. Ствар само треба превести на српски. Њемачка фирма већ има своју сестринску фирму која у Србији држи фабрику каблова и једну која штампа уџбенике, као и своје људе у другим ресорним министарствима и канцеларијама. Ит‘с а деал! Нема разлога да се чет-бот не уведе прво као препоручено наставно средство које ће, опет, просветари прихватити под сугестијама „незаинтересованих“ експерата на организованим семинарима.

За почетак, ево, можемо узети тај програм који је већ развијен и нека он замјени вјеронауку. Нема ту више шта да се мрачи и ситничави – каква Грачаница и Лазарица, Свети Сава и Свете тајне, Црква и живот – којештарије! Све ће то чет-бот покрити овом дивном причом о неосвртању на прошлост. Уосталом: није ли овај њемачки чет-бот пријатнији од сваког живот Србина, а нарочито црквењака?

Аутентични Бог и аутентични човек

Описани сценарио уопште не изгледа немогуће. И што је најважније – за бар један дио „популације“ Србије не изгледа ни сасвим непожељно. О томе колико је замјена писца чет-ботом беспредметан подухват писао је недавно на непревазиђен начин Слободан Владушић, па се овдје на његове увиде могу само позвати и ослонити. Иако пишући из онога што сам назива „хуманистичком традицијом“, Владушић увијек раскрива и теохуманистичку страну приче, а она би у овом конкретном случају гласила: ако је хришћанство позив на божански пут човјека, како је уопште могуће замислити „проповијед“ иза које не би стајао живот онога који проповиједа? Још средином II в. послије Христа, Св. Теофил Антиохијски је изговорио меритум хришћанске вјере. Наиме, одговарајући на (стварни или реторички) изазов паганина Аутолика да му покаже Бога у кога вјерује, Теофил записује: „Покажи ми свога човјека, па ћу ти открити мога Бога!“ Хришћанство подразумијева сусрет Бога и човјека у Христу у којем се Божанство и човјечанство сједињују у њиховој цјелости.

Аутентични Бог тражи аутентичног човјека. Зато је хришћанство чет-бота не само неаутентично већ сасвим немогуће – оно може да буде амбијентална реторика, још један од „укуса“ Мегалополиса, конфекцијски производ с врло малим утрошком на „оптимизацију“ за „задовољење религијских потреба“ његових робова, али такво „хришћанство“ по самој својој суштини није хришћанство. Негдје интуитивно то слутимо и данас када се, рецимо, дивимо патријарху Павлу или митрополиту Амфилохију и владици Атанасију – иако је свако од њих имао сасвим различиту физиономију душе, управљачки, литургијски или политички приступ – ми данас у њима не гледамо само њихове свјетле стране и поједине промашаје, величанствена постигнућа и понешто мање пријатне странице.

Они су велики јер слутимо да су сваким дахом живјели оно што су проповиједали. Иако данашње српско друштво чини 99,9 одсто људи неспремних да било када дамо себе попут њих, ми знамо да је једино то истинска мјера човјекова.

У Србији у којој се и власт и опозиција куну у насљеђе Зорана Ђинђића а друштвени консензус прихвата патријарха Павла за мјеру људскости, скромности, здравог родољубља дошли смо у прилику да се једна њихова заједничка одлука из 2001. не само доводи у питање већ поништава, шапатом, чудноватом динамиком укидања оних елементарних тековина српског друштва у којима се народно и грађанско, државно и лично, демократско и национално сустичу у једно, српско, васпитање. Иако носи преткумановске симболе који, освештани жртвама на Скадру, Церу и Кајмакчалану постају симболи цијелог српског народа, данашња Србија никако да се избори са основим сазнањем: да најприје мора да у себи измири лажне и споља наметнуте поларитете између „грађанског“ и „националног“, „религијског“ и „секуларног“, „прошлог“ и „будућег“, „завјетног“ и „перспективног“. Заправо, у временима када је и сама сазријевала као модерна и витална, завјетна и смислена, парламентарна и уређена, Србија је била све од тога – ни „православна џамахирија“ којом нас непрекидно плаше, ни земља „држављана Србије“ којој се убрзано приближава.

У данима када се друштво поларизује на оне који не желе да виде „нову обојену револуцију“ и „издају“ и на оне који траже „више друштвене пристојности и морала“, једно од ријетких мјеста које по природи свог постојања настоји да Србија постоји без крвопролића, али и без урушавања етоса српског бића јесте – Српска православна црква. И поред предимензиониране реторике о њеној свемоћи, она и даље, у јуну 2023. године, не може да се избори да вјеронаука у школама не буде програм него пуноправан предмет.

Уосталом, можда вјеронаука и постане важан предмет. Знаћемо ако добијемо обавјештење да Министарство повољно набавља чет-ботове специјализоване за вјеронауку. Један тај чет-бот може да замијени сто српских вјероучитеља. Маде ин Германy. Има да трају дуго и нема да се кваре.

Извор: Печат

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: