Теополис: Варвари

Пише: Отац Дарко Ристов Ђого

Погледати црквени канон, указати на његове историјске, црквено-правне и политичке околности, описати његово значење у моменту доношења и описати могућност његове примјене данас – ништа лакше, зар не?
Када се, још у периоду између два свјетска рата, појавила претензија патријаршије која пребива у Истанбулу на оно што данас називамо „православном дијаспором“, није се дуго чекало да Сергије Викторович Тројицки (1878–1972), руски и српски црквени правник и богослов, понуди свој одговор. Као и све што је тај човјек написао, његов рад о јурисдикцији над дијаспором био је помна црквено-правна расправа у којој су се преплитале логичка минуциозност, познавање историје и полемичка објективност. Задатак се чинио једноставним, али тешко да је неко други могао да га изврши: требало је оповргнути правне фантазмагорије фанарских идеолога. Чини се да није било тешко указати на ноторну чињеницу – канони на које се они позивају немају никакве везе с понуђеним тумачењима. Но у животу, науци и јавном дјеловању ријетко када вриједи резон да је нешто толико бесмислено да га не вриједи оповргавати. Хиљаду пута поновљена лаж постаје „истина“ а бесмисао на који су се навикла покољења постаје њихов смисао.

Варварски крајеви

Погледати црквени канон, указати на његове историјске, црквено-правне и политичке околности, описати његово значење у моменту доношења и описати могућност његове примјене данас – ништа лакше, зар не? Тројицки је засигурно размишљао тако. Када се окренуо једном од најомиљенијих канона „у прилог“ претензијама новоримске патријаршије, чувеном 27. канону Четвртог васељенског сабора, могао је мирно да наведе његов текст и да укаже да канон који даје право цариградском патријарху да рукополаже „митрополите понтијске, азијске и тракијске области као и оне у варварским крајевима речених провинција“ значи управо то – стари Константинопољ је био изван сваке сумње у В вијеку надлежан за Понт, Малу Азију, Тракију и „варварске крајеве“ тих провинција. Није пропустио Сергије Викторович да укаже на сав бесмисао цариградског тумачења којим се под „варварским крајевима“ имају подразумијевати све земље изван установљених црквених јурисдикција. Његови аргументи су остали важни и увијек важећи – када би истанбулско тумачење било тачно, свака православна мисија сваке помјесне Цркве била би кршење овог канона, а то никоме до тог времена није пало на памет (касније, наравно, јесте пало на памет истим тим идеолозима новог примата). „Варварски крајеви“ су у то доба били подједнако одређена територија колико и Азија и Понт и Тракија. Тројицки је сигурно био бар мало задовољан када је ставио тачку на крај посљедње реченице у своме чланку. Ето, то је готово. Ко хоће да прочита разумно тумачење, имаће га.

Но тешко да је и он могао да замисли да ће се црквено-правна машта палога Другог Рима репродуковати као својеврстан „здрав разум“ свих оних чије је духовно здравље успостављано у некој од образовних институција под непосредном или посредном бригом фанарских идеолога. „Варварске земље“ као синоним за „дијаспору“. Шта ту није јасно? Другом Риму је те 451. године подарена власт над свим и свачим што до тада није дато никоме, а што се тада називало „варварским земљама“. И није важно уопште да ли су Оци Халкидона знали за постојање америчког континента. Начело је начело. А варвари су, ваљда, увијек исти варвари.

Тројицки није коментарисао апсурдност позивање на „јурисдикцију над варварским земљама“ тако што би обарао непримјењивост категорије „варвари“ у трећој деценији ХХ вијека. Зар има било ко озбиљан ко би данас могао да узме израз „варварске земље“ као назив неке политичке, културне, географске јединице – а поготово подразумијевајући да би значење „варварских земаља“ могло олако да се пренесе из политичке и културне географије позног Римског царства у данашњицу?

Ко би данас били „варвари“? Шта би то чинило „варваре“ – варварима? Ако бисмо судили према (чак и у антици лабилним) критеријумима упознатости с хеленским језиком и културом, онда би чак и неохелени били „варвари“, будући да је просјечан данашњи Грк, и поред наставе у средњој школи, углавном незнавен када су у питању старогрчки језик и култура. Тај језик познају и хришћанско-хеленску културу чувају многи који никакве везе немају са митом о „хеленском геносу“ и свим осталим као „варварима“. Ако је, као што је још Исократ тврдио, „хеленство више ствар културе и образовања“ него крви и рођења, онда би се (и иначе бесмислени) поларитет „Хелени“ – „варвари“ данас морао посматрати савршено другачије од комичног етноцентризма и самозаљубљености неохеленских идеолога.

Депласирана категорија

Уосталом: да ли је „варварство“ уопште негативна одредница из перспективе хришћанске вјере? Тешко и сложено питање. Ако је толико пута (погрешно цитирани) навод Апостола Павла о томе да „нема више Јелина ни Јудејца, обрезања ни необрезања, варварина ни Скита, роба ни слободног, него је све у свему Христос“ (Кол 3,11) потребно усвојити изван сваког контекста, као исказ о укидању сваког од наведених идентитета, онда је категорија „варвара“ била депласирана у хришћанској мисли на самом њеном почетку. Ни ранохришћанска Посланица Диогнету (В,4), чини се, не придаје одвећ много пажње томе да ли хришћани живе у хеленским или варварским градовима „како је коме дато“. Наравно, могуће је сасвим лако наћи небројене примјере Отаца који јесу држали до тада уобичајеног бинарног контраста „Хелени“ – „варвари“.

Као и много тога кроз хиљаду година трајања хришћанског Римског царства, појам „варвара“ се непрекидно мијењао, проширивао, сужавао. „Варвари“ су често изазивали и позитивну фасцинацију код хришћанских „хеленских“ писаца. Када, на примјер, Свети Фотије Велики пише о Русима, никада ниси сигуран да ли из њега проговарају страх, дивљење, неповјерење у опасног дивљака или нада у могућност јеванђеља да (још некрштене) „варваре“ промијени у крпељи Христове смрти и васкрсења… „Варвари“ су били симбол не само дивљаштва и културне нерафинисаности већ и биолошке виталности, животне једноставности а понекад и својеврсне непатворене честитости.

Неспорно је да наш свијет постаје опет „варварски“, мада без иједне позитивне стране реварваризације савремене културе. Реварваризација се појављује као вулгарна, али агресивна репаганизација. У њу се активно улаже, како би се еутаназирало хришћанство, тј. како би се духовни вакуум постмодерне попунио мјешавином неопаганске реконструисане религиозности, моралне дезоријентисаности и баналне тјелесности. Постмодерни варваризам је капиларан: као и све у времену квантне духовности, он се појављује у нетфликсовим серијама, као медијски садржај, али и као атмосфера и морални (покварени) компас.

Појављује се на дњепарским степама, у рововској контузији украјинских, али и руских војника, као свеопшта пожељна суровост савременог човјека који као да није наслиједио ниједну племениту слутњу свог некрштеног претка, ни његову оданост породици, ни биолошку виталност већ само испразну оданост закону јачег и безобзирнијег, клањање сировој сили, болу који се трпи и наноси без смисла, без искупљења, без Жртве која побјеђује зло. Зато савремени варвари нису никакво и ничије рјешење. Они стари су били људи који су слутили Спаситеља свијета и чекали епоху када ће њихова космичка чежња да се оствари, а оданост роду да постане оданост завјетном народу. Варварин прије Христа дао је људску снагу богочовјечанском Тијелу. Од варварских племена су расле читаве Цркве, у Црквама: народи. Варварин послије Христа изгубио је поуздање у све осим силе. Фукујамин „посљедњи човјек“ са краја историје, побједник Хладног рата – био је први савремени варварин.

Да, иако су „варварски крајеви“ Понта, Тракије и Мале Азије одавно превазиђена црквено-правна категорија, варварских порива никада није нестало у човјеку. Данас их је више него икада. Фанарски идеолози, уосталом, нису одвећ прњкави на идејну и политичку симбиозу с властима тог неоварварског свијета. Но репаганизација и реварваризација неће удахнути живот ниједној култури на заласку. Ни Один, ни Перун, ни Зевс немају више снагу, чак ни као симболи. Нови варварин служи само себи. Цивилизација окренута себи – окренута је смрти. Но не мора да буде тако. Христос је већ једном побиједио. А знамо да ће побиједити опет.

Извор: Печат

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: