Теоретичар, дакле, чега?

Може ли бити, да се неко самопроглашава за теоретичара анархизма, и да му не смета у колумни отворено рећи – ја сам помало и комуњара, титоизам ми није страна идеологија. Напротив, као ј***** љевичар, постмодернистичко трубало, логично дође да ми комунисти (енд народни јунаци, и остале бронзане бисте!) по свему морају бити блиски, не само по томе што се депилирају и што су, није згорег поменути, обавезно ћелави са минђушом коју фурају до касних педесетих – примјећује колумниста. Пих, а таман сам у својој наиви помислио да постоје (у оваквој црвеној, лажној, и пуној мржње монтенегрини), и они који све инвестирају у екстремни вид слободарства какав се налази у анархизму. – Да, панк је мртав, живјело једноумље!

Гле сад, поменути „теоретичар анархизма“, у патетичној колумни „Тито“, велича све комунистичко, држећи да је тај систем био идеалан, јер је – како вели дика овдашњег постмодернизма, који се, ама кад ти кажем, тако добро примио на овај голи крш! – градио мостове, подизао хотеле, из села свјетину упрцао у градове (бетонске спаваоне), још у небо подизао фабрике, да би се то, преконоћи, све раскурцало, и данас, у постиндустријском Никшићу, најбоље видимо шта је био комунизам, и тај систем који је живио од кредита, тако да нам Запад, захваљујући тој политици, и данас може гулити чапру, и овдје вући потезе који се заснивају искључиво на њиховом интересу. И, да, исти тај Тито (син народа и народности и осталог кича!), бијаше на некој банци у Швајцарској, склонио данашњих три милиона, чисто да се нађе за црне дане.

Питање гласи: како неко може бити пјесник, и, уједно, комуниста!? Да ли је такав пјесник-комуниста, нужно – постмодерниста, којег, у тим водама метаинтерпретације, још једино признаје тата, олињали, поета-еротоман, иначе (вишеструки) обожавалац (и конзумент) комунизма.

Колумниста вели да је Броз, изнад свега, био анационалан! Да ли је, можда, подржавао и Прајд покрет, остаје да се питамо… У међувремену, што колумнисто не помену Меда и његову ситуацију, који је, тренутно, црногорски Асанж!

Тачно, југословен је управо Југославију дошао главе, и о тој проблематици најбоље је говорио Зоран Ђинђић, истина, у тону нешто друкчијег дискурса.

Колумнисто, „убрк“ да ти кажем: због таквих као што си ти и твоји (који су од пелена па до гроба живјели на јаслама државе!), Југославија се, напослетку, раскурцала, и сва комунистичка зданија (од данас пост-апокалиптичних фабричких хала до крутих споменика) која нестају у хистеричној, рђавој травуљини поред пута, слика су ваше идеологије, који сте, што рекао витки Пекић, скакавци који ждеру све испред и под собом…)

Све доскора нисам вјеровао да је могуће бити комуниста!… Зар нас поезија не његује у слободарском духу, према којем је индивидуа закона, „а држава организација која све ради против појединца.“ Борхес

Слобода за Чађа!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: