„Теорија велике замене“: Миграцијама до млађег становништва?

„Теорија велике замене“, чије присталице тврде да глобалне елите желе да „замене“ аутохтоно бело становништво имигрантима из других делова света, последњих година је све популарнија. Међутим, један документ Уједињених нација од пре скоро четврт века баца мало другачије светло на ту „теорију завере“.

У документу под називом „Замена становништва помоћу миграција:  Да ли је то решење за опадање и старење становништва?“, који је Одељење за економска и социјална питања Секретаријата УН објавило у марту 2000. године, управо се миграције представљају као решење за тај проблем.

Студија УН покрива осам држава и два региона: Француску, Немачку, Италију, Јапан, Јужну Кореју, Руску Федерацију, Уједињено Краљевство, САД, Европу и Европску унију. Стопа фертилитета у тим земљама је средином 20. века била значајно изнад стопе неопходне за просту репродукцију (2,1), да би у другој половини столећа забележила осетан пад и до почетка новог миленијума пала на свега 1,42 у Европи, 1,35 у Русији и (нешто бољих) 1,99 у САД.

С обзиром да опадајуће стопе фертилитета није могуће „преокренути“ довољно брзо – у наредних двадесетак година – како би се спречиле негативне друштвене и економске последице, у документу се наводи да би „међународне миграције“ становништва могле да буду „од кључног значаја у суочавању са опадањем броја становника и старењем популације“ у краћем и средњем року.

Иако имиграција у економски развијене земље није ништа ново – САД се, на крају крајева, често и називају „земљом имиграната“, док су државе Западне Европе своја врата за стране раднике отвориле још средином прошлог века – број новопридошлих миграната значајно је повећан у прве две и по деценије 21. века, а удео становништва имигрантског порекла у западним земљама је у константном порасту.

Према подацима Уједињених нација из 2019, око 12,7 одсто становника Европе и Северне Америке рођено је ван земље пребивалишта. У земљама попут Швајцарске, Канаде, Шведске и Луксембурга тај проценат је изнад 20 одсто, док је у Немачкој, Белгији, Ирској и Аустрији између 15 и 20 одсто.

Када је реч о апсолутним бројкама, у ЕУ доминира Немачка, са око 15 милиона становника рођених у иностранству. Њу прате Француска (8,6 милиона), Шпанија (7,3) и Италија (6,1). Према проценама из 2022, у САД живи око 46 милиона људи рођених у иностранству.

„Велика замена“: Теорија завере или нешто више?

Присталице „теорије велике замене“ верују да су државе које примају велики број имигранта, пре свега из земаља са већински муслиманским или небелим становништвом, део плана да локално (бело) становништво и њихова култура – али и политичка моћ – замени странцима.

„Теорија велике замене“ потиче из интелектуалне традиције француског конзервативизма. Поједини медији повезали су је са Морисом Бареом, писцем и филозофом који је писао крајем 19. и почетком 20. века, иако он никада није користио термин „велика замена“.

„Име Француске би могло да преживи. Посебан карактер наше земље би, међутим, био уништен, а народ у наше име и на нашој територији би кренуо ка судбинама супротним судбинама и потребама наше земље и наших мртвих“, писао је својевремено Баре у француском лису „Журнал“.

Теорија је популаризована након што је 1971. године објављен дистопијски роман „Камп светаца“ (Le Camp des Saints) француског писца Жана Распаја, у ком се описује уништење Француске и западног света као последица масовних миграција из земаља трећег света. Иако је Распајов роман у први мах добио углавном позитивне критике, он је временом наишао на оштре критике и жигосан је као „расистички“.

„Велика замена“ се вратила у француски политички дискурс почетком друге деценије 21. века, након што је филозоф и књижевни критичар Рено Ками 2011. године објавио истоимену књигу (Le Grand Remplacement). Он је демографске промене у Француској и другим западним земљама назвао „геноцидом кроз замену“.

На удару критичара

Критичари „велике замене“ је, с друге стране, одбацују као теорију завере, тврдећи да масовне миграције нису ништа ново, као и да се иза најновијих таласа не крије никакав „скривени план злонамерних елита“, већ да је реч о феномену за који су одговорни различити друштвени и економски фактори.

Међутим, они не успевају да на адекватан начин објасне зашто поједине западне земље допуштају улазак далеко више имиграната него што могу да апсорбују на адекватан начин, попут Немачке током мигрантске кризе 2015, али и САД током последњих неколико година – процењује се да је током последње две године у САД ушло више имиграната него у било које друге две године у историји.

Иако су водећи медији, али и многи политичари и академици теорију одбацили као „расистичку“ и „ксенофобичну“, њена популарност је последњих година у константном порасту, а о проблемима са имиграцијом данас говори велики број политичара, новинара и јавних личности попут француских политичара Марин ле Пен, Ерика Земура, популарног америчког водитеља Такера Карлсона, па чак и некадашњег америчког председника Доналда Трампа и премијера Мађарске Виктора Орбана.

У сегменту из септембра 2021, тада још увек на „Фокс њузу“, Карлсон је рекао да је америчка гранична политика осмишљена да „промени расну структуру земље“, као и да се то назива „великом заменом“, која за циљ има да Американце замени „послушнијим људима из далеких земаља“.

Либерални медији и политички коментатори у САД најчешће окривљују управо Карлсона за популаризацију „теорије велике замене“, која је последњих година постала све прихваћенија на америчкој десници. Према резултатима истраживања Асошијејтед преса из децембра 2021, око половина регистрованих републиканаца „у одређеној мери верује“ да постоји план да се људи рођени у САД „замене“ имигрантима. Занимљиво је, међутим, да се са том тврдњом слаже и око четвртина демократа, док је у целокупној популацији то случај са око 30 одсто испитаника.

Резултати истраживања у домовини „теорије велике замене“, Француској, које је 2017. спровела фондација „Жан Жор“, још су упадљивији: наиме, чак 48 одсто Француза се сложило са тврдњом да је имиграција „политички пројекат замене једне цивилизације другом, намерно организован од стране политичких, интелектуалних и медијских елита“.

Успон теорије „велике замене“ може се приписати и све распрострањенијим незадовољством ширих народних маса у Европи и Северној Америци имигрантској политици својих влада, као и немогућности (или невољности) владајућих класа да се суоче са проблемима које доносе масовне миграције.

РТ Балкан

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: