Теорија завере као завера против истине

Пише: Миодраг Тодоровић

Док су завере постојале одувек, теорије о заверама којих нема, су се јавиле у крилу науке о ‘психичком’. Родно место “теорије завере” нису ни психологија и психијатријаја, већ политика и обавештајни сектор. Наивно је питати откуда и ‘теорија’ и ‘психичко које прелази границе’ у политици. Политика ће свако тумачење које јој не иде у прилог, без обзира што се такво тумачење намеће као једна од могућности, најлакше обезвредити тако што ће га прогласити “теоријом завере”, односно параноидним тумачењем. “Теорија завере” заправо тражи од људи склоних мишљењу да не постављају питања и да се о истини, како је то било увек кроз историју, обавести преко ‘овлаштених’ тумача.

Како осећај растуће несигурности (од софистицираног оружја, вештачке интелигенција, доступности свих информација, редукције приватне сфере) и опште осећање параноје прожима модерну културу лако је сваку ситуацију која одступа од интереса и наметнуте истине прогласити фантазијом или инфантилним фантазмом.

Бежећи од такве могућности човек се лишава оног толико потребног растакања (анализе) које се налази у основи сваке градње слике и стварности као такве. То што је параноидна димензија људског битисања присутна од почетка човековог живота и има не мале користи за његов опстанак није олакшавајућа околност. Психоанализа је преко такозване “параноидно-схизоидне позиције” (психичка стварност из прве половине прве године живота) показала да човеково ступање у свет рођењем наилази на сусрет са свим садржајима и силама које дете, да би опстало, грубо дели на “добре” и “лоше” (или црно-бело). Од тада човек живи са опрезом на начин да покушава предвидети опасности, видети их и тамо где их нема на први поглед, тамо иза, што је услов његовог опстанка. Губитци су толико обележили човеков живот да је у неку руку сасвим логично и оправдано да он, преко параноидног страха, стално ослушкује то иза. “Теорија завере” нема намеру да човека опомене на прелазак границе таквог параноидног страха, већ да не прилази граници иза које се може видети нешто што није већ дефинисано као истина. На тај начин је свако смислено деловање, сваку стварну заверу, заштитио од уласка у оно иза у коме завера може да делује.
Када се за неки херменеутички или интерпретативни став каже да је то “теорија завере” – већ у старту се само питање ставља у питање. Заправо, стављање у питање оног дела истине који није био намењен читању. Суспендована је она за човека нужна потреба да увек мора бити способан да све стави у питање. “Теорија завере” је граница према сваком постављању питања истине и повлачењу граница према узнемиравању које изазива питање о истинитости истине, али и о истинитости истинитог.
Свака истина, чак и она коју раскрива психоаналитичка психологија или књижевност, увек је само напола речена. Ту другу половину раскривају сви (од биографије, критике, херменеутике и психоанализе). Истина голог живота, да се послужимо овим Агамбеновим термином, никад се не показује као чиста истина. Ко то онда има тапију на истину? Она се најбезазленије додељује новинарима који је свакодневно испостављају уобличену као истину насупрот оној која је добила параноидни облик. Чини се да поред новинара и други себи дају за право да мишљење које улази у пукотине истине проглашавају патологијом (“теоријом завере”). Јасно је да се тиме хоће суспендовавати расправа која би требала имати претензију да дође до истине, да ствари утврди или их назначи с оне стране наметнуте истине. Сама истина, она истина која, према психоаналитичару Жаку Лакану, објављује “ја ћу – ја истина – бити према вама велика варалица, јер моји путеви не пролазе само кроз лаж, него и кроз сувише тесну пукотину коју треба пронаћи”. Пронаћи пукотину истине увек је неугодно за оне којих се та истина тиче. За психоанализу, пре свега ону Лаканову структуралистичку, љубав према истини је љубав према слабости, према кастрацији – према мањку, који показује на нужност истине – на нужност истинитости истине. Ситуација истинитости истине је неодређена, и у свима постоји потреба за прецизним одређењем истине. Проблем је што је претпостављена и могућност тог прецизног одређења. Зато што је љубав према истини неупитна чињеница она се мора контролисати да се не дође до ње, поготово када она може разоткрити непожељну политичку и обавештајну позадину, којих има увек и тамо где јавно не говоре. Ако је љубав према истини љубав према ономе што је напола речено, човекова дужност би била да је тражи и тамо где зна да је можда неће наћи. Ту се јавља “теорија завере” да спречи даље свлачење и чињење истине целовитијом. Наравно, под тихом претњом спочитавања (психо)патологије.
Непристајање на теорију завере, на заверу против истине је непристајање на повлачење границе према постављању питања. Не само због уважавања истине, већ због права да се сумња. Дух сумње је злочин стварне завере. Ништа нема такву моћ да угаси дух сумње као када вам се учита “теорија завере”, односно параноидност. Њена функција је да укаже да не постоје лажне вести или конструисане информације, да не постоје невидљиви мотив. Свака власт би увек желела да се чита само онако како је написано. У читању треба избећи сваки сусрета са оним Лакановим реалним, оним што је неизвесно, оном што остаје изван домена људског схватања, што не може да се асимилује, што се очекује, што предстоји а са чим се не можемо састати.
Постоје ли лобисти?Наравно. А може ли се за некога ко својим деловањем изгледа као лобиста рећи да је конструктор наручене лажне истине?

Никако, то је говор мржње. А постоје ли они који лажу за паре? Не, то је теорија завере иако лобирање није ништа друго до лагање за паре. Постоје ли издаје и издајници? Постоје, свакако, али као апстрактна категорија. У конкретном деловању, на конкретном месту, колико год да је очигледно, није дозвољено јер су потребни судски релевантни „докази“, без обзира што је реч о субверзивном политичком деловању које је немогуће увести у прецизна одређења закона. Дуго је свака алузија на могућност да иза убиства Кенедија не стоји неурачунљиви појединац, него озбиљна акција државе, била чиста теорија завере. Сама мисао да се иза покушаја елиминације многих државника (Насера, Арафата, Кастра…) налазила нека државна политика видела као плод параноидне болести.

Данас, осим оних који никада и нису неутрализовали нагон деструкције, је немогуће не видети да је америчко и европско бомбардовање Југославије 1999. године, испланирано много година раније, крило много крупније моменте (ММФ доминацију, наступајуће пљачкање земље кроз приватизације, прелаз деловања НАТО са одбрамбеног на империјални и ванправни терен, геостратешко престројавање), а не флоскула “људских права” за које су били задужени аморални моћници?
“Теорија завере” је заштита откривању режисера, откривања стварне завере. Ништа није ближе завери као “теорија завере” која је и конструисана као оспоравање човека који покушава да мисли – окретањем од онога што треба да мисли. Човеков страх од психичке болести је тако велик да то и није тешко постићи. Мало шта може помоћи скретању погледа од истине као могућност да вам се учита параноидност.
Теорија завере оспорава и то да човек мора сумњати. За њу није битно што човек од сумње зависи и што се од сумње не може никада ни слободити. Човеков живот је смештен у неизвесности и загонетке живота које су праћене сталним страхом који је реалан. Како онда да се разликује заштитна од завереничке стране загонетки и неизбежног страха које оне стварају? Изостанак „сигнала страха“ (сигналне анксиозности), као места где је рацио разложио опасност и примерио му праву меру страха и делања, односно оправданости опасности је један од критрерија нормалности и здравља. У патологији „сигнал страха“ као мера опреза, као „војник на стражи“ у психи углавном не функционише. “Теорија завере” између осталог поручује „не постоји ништа иза“ иако се човек поноси чињеницом да само разоткривање тога иза чини га човеком и мислећим бићем. То је зато што теорије завере интересује затворени дух заточен у строго контролисан систем који је најсигурнији пут за управљање “демократским променама”.
Конструктори теорија завере знају да је истинитост сваке истине проверљива, што захтева да њена непотпуност буде проверена, чак и кад је непроверљива. Половичност истине чини да се декартовске сумње не можемо ослободити ни у једној прилици. “Теорија завере” настоји саму сумњу спречити. Најлакши начин је приписати јој ирационалност, односно да је она мотивисана. Ако се само постави питање како се то јавила и како ебола постоји у деловима богатим дијамантима морало би се питати ко то ограђује тај простор вирусима. Тешко је не мислити да је реч о оним из лабораторије, дакако. Шта стоји иза епидемијских настпа вируса оригиналних назива (птичији, свињски..) можда би се се могло открити преко чековних рачуна епидемиолога. И само питање већ представља проблем који се наслућује иза намерног смештања вируса у нечију интересну сферу.
Конструкторима “теорије завере” вероватно није познато да је најранија конфигурација ега (део личности који има улогу усклађивања културе и природе) у суштини параноидна: “добро је унутра, зло је изван”. Тај параноидни принцип одсецања унутрашњости од спољашњости – неминовно ће нас цео живот опседати и управо се њему дугују најквалитетнији моменти у подручју когниције и изградње личности.

А онима који су преосетљиви на могућност да буду проглашени параноидним, психоанализа поручује умирујућу поруку: као здрава личност, човек има его саздан на једном параноидном принципу. Шта би било са човеком да је мислио ограничено како налаже сумња да се ушло у “теорију завере“. Могло би се рећи да “теорија завере” лажно оптужује људе који иду преко или иза понуђеног “најлогичнијег” (наметнутог) става. Обавештајне структуре су за то подручје једино задужене.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: