Терор у Црној Гори: ВИДОВДАН 4С: Сузавац, Сила, Смрад и Срамота

Пише: Мишо Вујовић

Видовданске трагедије, порази и посрнућа прате нас од Газиместана 1389.године када је, на Видовдан, почела да се осипа и пада у ропство једна моћна средњовековна држава која је излазила на три мора, правно устројена Душановим закоником и Номоканоном Светог Саве, у којој се равноправно говорило неколико језика исповедале слободно вере, није се обазирало на националну припадност, а немачки рудари су копали сребрену и златну руду у Новом Брду .
Разлози распада те моћне државе, нису се огледали у бројности и снази силе која нас је нападала већ у нејединству, ривалству, злоби и пакости властеле :
“Великаши, проклете им душе на комаде раздрибише царство …”
Драма данашњег Видовдана одвија се у Црној Гори и огледа се управо у покушају забране верских слобода, једне од највећих тековина цивилизације.
Како је и настала на Косовском епу, тај еп се данас брани и прелама управо у тим брдима слободе. Срби у Црној Гори док их везане воде у притвор знају зашто шаљу поруку :
“Косово је Србија”, свесни да бранећи своје бране и све српске светиње. Бране јединство духовног бића српског народа, бране право да буду само оно због чега већина њихових предака није доживела старост, већ је гинула управо у шанчевима одбране душе и духа.
Видовдан, уткан у биће Црногораца као најодважнијег српског племена, надахњивао је вековима та непокорена брда да истрају у вечној борби против моћног завојевача, сањајући дан о слободи свога царства, о чему данас сведоче небројена дела настала на античкој сцени каменог театра, где је јуначка смрт представљала отварање двери вечног живота. У олтару непокоривости Црногорци су ханџаром кадили, животима приносили “жертву благородног чувства”, како Његош назива Обилића у Горском вијенцу, причешћивали се подвизима своје сабраће.

Данашњи Видовдан је по много чему судбоносан. У еху звона од Подгорице до Грачанице, од Будве до Призрена, од Никшића до Газиместана, од Берана до Пећи, од Херцег Новог до Митровице одзвања порука мудрог песника:
“Ми знамо судбу и све што нас чека,
Но страх нам неће заледити груди!
Волови јарам трпе, а не људи
Бог је слободу дао за човјека”.
Окови глобализма, јарам су клептоманије брањене ових дана у Црној Гори, насиљем власти над народом. Сузавац, пендреци, пребијања, отпор сили и неправди, одбрана вере и достојанства, срамно ћутање мајке Србије, обележиће овај Видовдан.
Уздићи ће га храбри Беранци и њихов став да пред насилницима неће узмаћи.
Узвисиће Видовданску тугу несаломиви никшићки лекари и њихов отмени избор да служе Богу и народу. Бели мантили против црних батинаша само су још један клинички показатељ болести друштва. Демократија је у Црној Гори на респиратору готово три деценије.
Овај Видовдан ће оплеменити храбри Будвани и њихова борба да оживе покојника на апаратима за дисање. Управо у Будви се огледа и савест Европе, која кроз трепавице посматра нескривену владавину терора једног човека и његовог бољшевички униформисаних батинаша.
Ово је Видовдан упрљан сузавцем, силом, срамотом и смрадом.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: