Терорисање Таре

Не може се двапут ступити у исту реку. Хераклит

Министар Павле скупоодржи у развоју Радуловић, обрео се на лицу мјеста гдје се изводе радови који су из корита извалили Тару – не само симболички препознату као `Суза Европе` – и са монтажног моста испод којег се минира (над)природна љепота – да све пренесе Дневник који се по малочему разликује од гебелсовских минут2 – забезекнут, изјавио:

Све до данас нисам био склон вјеровати разноразним теоријама завјере, међутим, од данас па надаље, више нисам сигуран, јер неке невладине организације пред најављени скорашњи UNESCO долазак, ниокочега дигле прашину, кидишући на рад Владе, све у циљу како би намакле себи поен више, потегле некакву причу о девастацији ријеке Таре.

Господо – настави министар још увијек бистрооко загледан у даљине – увелико је за нама вријеме транзиције, што ће рећи да смо у времену прогреса кад више нема мјеста испразном критицизму. –

(Подразумијева се, министар није овако срочио, реторички погубљен у магли узречице овај, па опет овај, и свакомало овај, у реченици набијеној уздахом који рефренује – овај… Који, дођавола, остаје да се пита и овај?!)

Не без основа, у први мах помислих: ма ово је министар сигурно изјавио за оностране новине какве су Треће око. Или, шта ако је – сто му громова – поменути, у ствари, постојан само на разини теорије завјере; можда је исти, о мој боже, министар у „Министарству истине?!“

Признајем, одједном ме савата параноја (бедак од трипа), на корак од тога да га доживим као биће из непознатог нам свемира, које је залутало негдје на сјеверу ЦГ, и види сасвим друкчију реалност од оне у коју га без заобилазница упућујемо, показујући му и кажипрстом и дрон снимком – гле гдје Тара, министре, вијуга изломљена у цик-цак...

Добро, али шта ако је, заиста, министар производ теорије завјере? Узмимо да постоји, па ипак, то га не смета да остане битно недоказив. Дакле, наша је воља и прије свега ствар слободног избора да ли вјерујемо, или не вјерујемо у њега, што се опет најмање тиче стварности која је према томе апсолутно равнодушна.

Као што је још равнодушнија што он не види оно на шта јавност – она која је, да се разумијемо, у дебелој немилости власти, а ту се никако не убрајају и цикотићке „Вијести“ – указује а Тара својим испретумбаним током са све багерима уроњеним у њу, доказује.

Министар се као и остатак особља Владе, искључиво обраћа будућности, фиктивном футуру којег голобосонога раја не конта, као чисту апстракцију чију теорију најконструктивније разрађује Милутин агро Симовић, подвлачећи како ЦГ више никад, у будућности, неће дијелити а некмоли учествовати у балканским, заосталим, причама из прошлости.

(Јесте, „наша“ Влада је мост који повезује обале будућности!)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: