Тешко је вољети ближњег: Марк Хорват – заштитник бескућника

Пише: Владимир Живановић

„Уколико престанемо да се вјечитом мишљу и жељом обраћамо нечем далеком, ми ћемо наново осјетити све снаге које су нам се вратиле из неплодних лутања. И схватићемо, чим се то деси, величину оних задатака који су нам раније изгледали тако безначајни и досадни. Схватићемо да је смирити једно узнемирено срце, утолити нечију тугу – много веће и значајније него доћи до најблиставијег открића или задивити свијет бескорисним подвигом“. (Василиј Розанов)

У књизи Браћа Карамазови старац Зосима приповиједа о једном доктору који много воли човјечанство. Али он има проблем с човјеком као појединцем. Не може да га гледа. Често му и саме ситнице сметају до пуне нетрпељивости. На пример, казује он, ако само неколико дана проведе с другим, одмах почиње да му смета што тај дуго једе супу или што прехлађен гласно шмрче и сл. Заиста је тешко вољети ближњег.

У мору свега и свачега, на Јутјуб каналима могу се пронаћи и прави бисери. Човјек онда у тим бисерима осјети изворе животне енергије који веома мотивишу. Један од таквих канала налази се под именом Невидљиви људи (Invisible people). Води га Марк Хорват, активиста који је већи дио живота посветио помагању бескућницима. Некада је сам проводио горак живот као бескућник. У једном говору Марк истиче како је његов активизам истовремено и његов лични животни мотив. Он му даје смисао бивствовања и „диже га свако јутро из кревета“.

У Америци је бескућништво мука под којом живе многи људи, а Марк Хорват обилази бескућнике и помаже им. Он им дијели нове чарапе. Ти људи се много крећу, пешаче некада на десетине километара на дан, те је поред обуће увек добродошао и пар нових чарапа. У питању је само постављање сцене за много вриједнији, човјечан рад. Када се с неким упозна, упита га за дозволу да сниме мали интервју, обично не дужи од осам минута. Те разговоре можемо да пратимо на његовом сајту или на YоуТубе. Тим интервјуима многи су инспирисани да помажу другима, покренути њиховим људским причама. Дешава се некад да се споје раздвојене породице. Марк се тако укључује у бројне акције и на разне начине помаже.

Његов рад с бескућницима представља вид активизма који показује значајне додирне тачке са хришћанским егзистенцијализмом. „Онај који љуби брата својега, у свјетлости пребива, и саблазни у њему нема“; јер „који не љуби не познаде Бога; јер Бог је љубав“ (1. Јов. 2, 10 и 4, 8). Марк никада не осуђује људе којима помаже и изгледа да их искрено воли. Учествује у њиховим патњама и саосјећа с њима. Када испред камере стане било ко од интервјуисаних, Марков главни посао састоји се у томе да их саслуша, да пренесе оно што ови несрећници имају да кажу и да сазна каква им је помоћ потребна. Такође, шта их тишти, те како се други опходе према њима. И ниједан снимак касније не бива монтиран.

Тако он омогућава људима да подијеле своје муке и своје још увијек неумрле снове. Људи су му због тога веома захвални. Често се чује и захваљивање Богу на ономе што имају и изгледа да им мало у животу треба, али чак и то мало често је недостижно.

Маркови интервјуи с бескућницима могу да послуже и нама као лакмус папир на коме ће се осликати наша љубав према ближњем и увидјети наш праг толеранције. Наш праг, након кога почиње наша осуда. Има тамо драгих и њежних људи, за које бисмо свим срцем жалили што су у таквој ситуацији. Има људи површних, који су због глупости завршили на улици. Ту има свакаквих људи, наркомана, алкохоличара, ментално поремећених. Има некада сувопарних и досадних… има свакаквих. И његов однос је према свакоме исти. Ниједном нисам чуо коментар којим би показао да их на било који начин осуђује или да им нешто пребацује. Ми који његове интервјуе гледамо формирамо различите ставове, док он сам према бескућницима остаје пун разумијевања и љубави. И сви смо позвани на емпатију и акцију.

Тешко је учествовати у хуманитарном раду или саосјећати с бескућницима ако гајимо предрасуде. Можда су неки наши закључчци о тим људима тачни, али тај тачан суд њима не доноси никакву корист. А можда и не видимо цијелу слику. Само Господ зна и види цијелу слику и зато само Он може да суди јер је Његов суд увијек у љубави.

Можда су ови бескућници, потиснути на ивицу организованог друштва, поред све несреће добили и једну страдалничку привилегију. Њихови животи тешко да ће моћи да буду заогрнути у плашт савременог конформизма, који тако добро маскира оно ниско у човјековој природи. Зато ће њихове страсти и њихове погрешке изгледати огољени и лако видљиви осталим грађанима. Али то није разлог да се неко одгурне од себе. Сасвим супротно. Овдје бих цитирао ријечи владике Игнатија: „Христа су такође оптуживали да се дружи са блудницима, грешницима, пијаницама… Он је на тај начин хтио да покаже да не карактерише човјека његово једно понашање, можда и тренутно. Него је човјек важан за Христа зато што је човјек, зато што постоји и зато што га је Бог довео из небића у биће и жели да он постоји вјечно.“

Марк увијек своје интервјуе завршава помало тужним и поетичним питањем бескућницима које интервјуише: Које би биле твоје три жеље ако би могле да буду испуњене? Ти људи готово никада не пожеле новац или успјех у друштву или велико богатство. То су увек смирене и смјерне мале жеље: да се ријеше живота на улици, да их њихова породица више воли, да се опет споје са својом дјецом… па и да не буде бескућника, да сви људи буду срећни, да буде мир у свијету.

Хм, можда ћемо из удобних фотеља, покренути критичком мишљу, гледати цинично на ове убоге људе и њихове наизглед прозаичне жеље. А можда ћемо увидјети да су многе од тих жеља сасвим људске и свима нама заједничке.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: