Теслина неисцрпна маштања

Пише: Војислав Гледић

Теслини први  проналазачки покушаји, којe je започео још као радознало  дијете, били су повезани са његовим урођеним способностима, спонтаним побудама и потреби да се пред својим друговима докаже и да их пријатно изненади. То је радио тако успјешно и дјелотворно да је тиме стекао њихову велику  наклоност и изразите  симпатије.

Он сам није томе придавао неку посебну пажњу нити је, у дјетињству и дјечаштву, настојао да  проналазачку надареност и склоност плански и систематски његује и усавршава, као и да им поклони неку већу пажњу. Напротив,  своје изразито изумитељске импулсе је најчешће настојао да потисне, да их сузбије, тако да су поједини од њих остајали у сјенци неких других његових дјечјих игара и несташлука. Тек је касније, у зрелом и најактивнијем добу, увидио значај онога што се испољавало  у младим годинама, што би му, да је то подстицао, било од велике користи и омогућило да начини  много више проналазака од оних  које је остварио.

,,Наши први покушаји су потпуно инстинктивни, подстакнути маштом, живом и недисциплинованом. Са годинама постајемо разумнији, све систематичнији и конструктивнији. Али, ови рани импулси, мада не одмах креативни, представљају значајан тренутак и могу да одреде наше судбине. Заиста, како сада то осјећам, да сам их онда разумио и његовао умјесто што сам их гушио, знатно више бих оставио свијету. Али тек у зрелом добу сам схватио да сам изумитељ“ – пише Тесла у аутобиографији.

Тесла се касније, када је писао аутобиогафију, а то је било у вријеме када је имао преко 60 година, јасно  и живо сјећао и својих проналазачких  подстицаја из дјетињства. Увидио је колико су ти необични, готово инстинктивни подстицаји, били повезани са дјетињом маштом. Био је опчињен летењем, не само зато што је необично волио птице, већ и чињеницом да се на такав начин  осјећао много слободнијим. У машти је  могао  лако, брзо и једноставно да прелети било које растојање и да се  нађе на било ком мјесту и у било које вријеме. Стога је његова неисцрпна  машта добила  један конкретан правац који се усмјерио на могућност летења.  Тесла је и у тој области, иако је био дјетињег узраста, показао заиста  задивљујућу жељу да оно што је замишљао и практично реализује. Желио је, наиме, да стекне могућност летења,  савлађивања било коликог ваздушног простора. Ево како он то описује:

,,До које је мјере машта играла улогу у мом дјетињству могу да илуструјем још једним чудним искуством. Као већина дјеце волио сам да скачем и силно сам желио да се одржим у ваздуху. Понекад је јак вјетар пун кисеоника дувао с планина и поигравао се са мојим тијелом, које је било лако као да је од плуте, а ја бих скочио и дуго лебдио у простору. Било је то чаробно осјећање послије кога је слиједило горко разочарење пошто бих доцније схватио да је заблуда.“

Тесла је, изразитом предиспозицијом,  био изузетно маштовити дјечак  што га је стално карактерисало како током година младости, тако и до краја живота.  Имао је урођено својство да може  замишљене предмете да визуелизује, да их без много напора  сликовито представи. Стога би често оно што је чуо, доживио или видио касније репродуковао када би се нашао усамљен. То се посебно испољавало увече, у постељи, непосредно прије спавања. Тада би му се непрекидно јављале многе слике које су готово филмском брзином пролазиле коз његову свијест. Ова необична особина му је често причињавала и велике неприлике када би ситуације, спонтано и неочекивано, почеле да израњају из подсвијести и да му прекривају читаву свјесну страну активности. Покушавао је, у таквим тренуцима,  да се ослободи тих непријатних слика, али му је то веома тешко полазило за руком, а каткада  није био у могућности   да их потисне и тако олакша тегобе које су биле пропратна појава тих непријатних сцена и дешавања.

,,Постоји још један, много важнији разлог за моје касно освјешћење. Патио сам од чудне бољке коју је изазивала појава слика, врло често праћена јаким бљесковима свјетлости који су ми замућивали виђење стварних предмета и ометали мисао и дјело. Биле су то слике предмета и призора које сам заиста видио, никада оних које сам замишљао. Када би ми неко нешто рекао, појавила би се жива слика предмета који је та ријеч означавала и понекад нисам могао јасно да разликујем да ли је то што сам видио стварно или није. То је у мени стварало велику нелагодност и изазивало  неспокојство. Ниједан од студената психологије и физиологије које сам питао за мишљење није могао успјешно да објасни ову појаву. Изгледа да су они били јединствени у свом ставу, мада сам ја вјероватно био предодређен за то, пошто сам знао да је и мој брат имао слична искуства.“

Како су слике које су му се јављале, најчешће невољно и непозвано, већим дијелом  биле непожељног садржаја, то је настојао да их се ослободи. Међутим, покушаји да их елиминише били су најчешће неуспјешни. Млади Тесла  је у таквим околностима доста времена, напора и стрпљења улудо трошио како би се ослободио нечега што му је  најмање одговарало. Почетак таквог стања  је кренуо да се испољава  када је још увијек био дјечак и када му је свако непријатно искуство представљало тешкоћу која је много теже падала,  него када је био зрео и стога много искуснији и спремнији да се са таквим појавама суочава и да им се супроставља. О  том свом непријатном искуству је настојао да изгради и одговарајућу теорију којом би објаснио све оно што му се дешавало.

,,По теорији коју сам формулисао, слике су биле резултат рефлексне радње мозга на ретину приликом великог узбуђења. Оне сигурно нису биле халуцинације које се јављају код болесних и намучених људи, пошто сам ја у сваком другом погледу био нормалан и сталожен. Да бисте имали представу о мојим недаћама, замислите да сам некад био на сахрани или у некој нервно напетој ситуацији. Потом, одједном неочекивано у тишини ноћи, жива слика тог догађаја би ми се наметнула и остала упорно пред мојим очима, упркос свим мојим напорима да је одагнам. Понекад би чак остајала тако постојана у простору иако сам могао руком да прођем кроз њу. Ако је моје објашњење исправно, требало би да је могуће приказати на платну и учинити видљивим слике било ког предмета који човјек замисли. Такав напредак би изазвао корјените промјене у свим људским односима. Увјерен сам да ће се такво чудо остварити у будућности. Могу још да додам да сам много времена посветио рјешавању тога проблема.“

Из онога што му је, у почетку, представљало веома мучно и тегобно искуство, Тесла је касније извлачио одговарајућу изумитељску корист, својствену његовом визионарском духу и генијалним проналазачким способностима. Он је имао необичну способност визуелног представљања слика у три димензије, дакле у стереорамској визуелизацији. То је била његова заиста драгоцјена одлика која му је била толико наметнута да је  често био у дилеми да ли се ради о несвјесним сликама, дакле нестварним (имагинарним) објектима, или се заиста ради о објективној стварности. Када је ипак увидио да је то био плод илузије, која је имала снагу непосредне визуелне представе,  указивао је на могућност да се то и технички оствари. Таква могућнст техничке реализације би, како је он генијално предвидио, представљала једно од огромних техничких достигнућа. Данашњи успјеси који се остварују на том пољу, путем специјалних направа и наочара, показују да је Тесла предвидио једно од савремених ,,чуда“ технике, једно од достигнућа које су га неодољиво и веома упорно ,,опсједала“ још док је био у дјечачком животном дубу. Филмови и игре који се данас остварују у тродимензионалној технологији (3Д) представљају најбољи примјер суштинског смисла онога што је геније из Лике предвидио још као млади неисцрпни  маштар.

,,Да бих се ослободио ових мучних појава“, пише даље Тесла, ,,покушавао сам да се концентришем на нешто што сам већ видио и на тај начин бих осјетио привремено олакшање; али да бих то постигао, морао сам стално да призивам нове слике. Убрзо сам схватио да сам искористио све оне које су биле под мојом контролом;  ,праве’  слике су биле потрошене, пошто сам видио мало од свијета,  и то  само предмете у своме дому и непосредној околини. Како сам изводио ове мисаоне радње по други или трећи пут да бих протјерао слике из својих визија, тај лијек је постепено изгубио сву своју снагу. Онда сам инстинктивно кренуо да правим излете изван граница малога свијета који сам познавао и угледао сам нове призоре. Они су у почетку били нејасни и неразговјетни и нестајали би када бих покушао да се на њих концентришем, али мало-помало сам успио да их усталим; постајали су јаснији и одређенији и коначно су попримали изглед ствари онаквих какве јесу.“

Живећи у једној малој средини, оптерећеној патријахалним и провинцијалним менталитетом, Тесла се морао у свакодневици повиновати условима таквог живота. Морао је, наравно, бити под сталним надзорним мјерама својих родитеља, док је са друговима  дијелио уобичајене игре, несташлуке и разне догодовштине. Његова машта је, међутим, успијевала да се разиграва и да га упућује далеко изнад и изван свијета у коме је живио. У стварности, било је доста тога што је спутавало његову живу дјечачку уобразиљу, што је њему тешко падало. Када је увидио да је неисцрпна  машта изузетно жива, разиграна, да  се визуелне маштарије јављају снажно и готово опипљиво, одлучио је да то искористи на најбољи могући начин. Почео је да на крилима маште путује у разне, непознате предјеле и да се сусријеће са људима  и збивањима далеко од свијета који га је окруживао.  То је почео да ради све чешће, увијек када би се нашао у постељи, посебно када би имагинарни визуелни утисци почели да га преплављују и онемогућавају да мирно утоне у сан.

Мали визионар је тако стицао једно необично искуство, маштом је пловио по свијету и непознатим крајевима и развијао још више способност оваплоћивања необичних  замисли. Истина, оне су биле везане за разна необична упознавања, али су толико изоштавала његове визије и слике да су давале утисак  стварних објеката и збивања. Тако  је Тесла стекао многа измишљена пријатељства, упознао  разне необичне крајеве, због чега му је машта постала саставни, готово ,,опипљиви“ дио животне стварности. Колико је то било у његовој свијести јасно, блиско и непосредно показује и касније  свједочење да се све то није много разликовало од сварног живота. Маштовити  излети су се показали од огромног значаја  за његова многобројна  генијална открића  када их је у уобразиљи тако снажно и детаљно обликовао да су се она увијек, приликом техничке реализације, показивала непогрјешивим и функционалним као да их је непосредно својим рукама направио и обликовао.

,,Убрзо сам открио да је моја најбоља утјеха била да једноставно идем даље у својим визијама стичући утиске све вријеме, па сам тако почео да путујем, наравно – у својој машти. Сваке ноћи (а понекад и дању), када сам био сам, ја бих се отиснуо на пут – видио бих нова мјеста, градове и земље, живио бих тамо, сусретао се са људима, склапао пријатељства и познанства и ма колико то било невјероватно, чињеница је да су они били за мене исто тако драги као и они из стварног живота и нимало блеђи у својој појави.

То сам непрестано радио до своје седамнаесте године, када су ми се мисли изненада озбиљно окренуле ка изумитељству. Тада сам схватио, на своје велико задовољство, да могу да замислим ствари у машти, нису ми били потребни модели, цртежи или експерименти. Могао сам да у машти о њима створим слику онакву какви су они заиста били и у стварности

Тако сам несвјесно усавршавао оно што сам сматрао новом методом давања конкретног облика изумитељском концепту и идејама, што је у потпуној супротности са чисто експерименталним поступком и, по моме мишљењу, много је корисније и ефикасније. Од тренутка када човјек конструише апарат до тренутка када првобитна идеја добије практичну примјену, он је неизбјежно обузет детаљима и грешкама апарата. Док он наставља да усавршава и реконструише, његова концентрација слаби и он губи из вида основна начела. Резултати могу да се постигну, али увијек на штету квалитета.“

Идеја да може у машти да лети куда би му је било најпријатније испуњавала је многе ноћи овог далекосежног маштара. Уживао је у непознатим предјелима, виђао разне крајеве и људе, са њим се сретао и склапао необична пријатељства. Током времена се полако зачела  мисао на који начин  би могао и да практичнио створи неку погодну летећу машину. Треба имати у виду да је то било у вријеме када о авиону није било ни помена, током друге пловине 19. вијека, када су парне машине доминирале, а мотори са унутрашњим сагоревањем и   елекромотори почели тек да праве прве кораке на свом каснијем путу усавршавања, побољшавања и преузимања водеће улоге у стварању механичке снаге. О таквим врстама погона мали Тесла није могао размишљати, али је његова машта нашла другачији, много примјеренији и њему блискији начин стварања погонске силе. Дошао је, наиме, на  идеју да се може направити перпетум мобиле, дакле машина која би радила сама од себе, без коришћења било какве енергије. Заиста је невјероватно било да  један младић, који једва да је знао неколико основних ствари из природних наука, посебно физике, разумишља о конструкцији машине која би се сама по себи покретала,  истовремено и покретала друге уређаје и системе, у конкретном случају једне специјалне летеће направе.

,,У другом разреду исте школе био сам опсједнут идејом да помоћу сталног ваздушног притиска створим кретање. Догађај с пумпом који сам раније описао распалио је моју младалачку машту и изазвао у мени утисак о неограниченим могућностима безваздушног простора. Жеља да овладам овом неисцрпном енергијом довела ме је у грозничаво стање, али сам дуго лутао у мраку. Ипак су се, коначно, моја настојања исказала у виду једног проналаска који је требало да ми омогући да изведем оно што се ниједан други смртник није усудио да покуша. Замислите цилиндар који се слободно окреће, ослањајући се на два лежишта и који је дјелимично оклопљен прецизним паралелопипедним судом. Непокривену страну суда затвара преграда, тако да цилиндрични сегмент у затвореном простору дијели ту шупљину на два одјељка која међусобно потпуно раздвајају клизни спојеви који не пропуштају ваздух. Ако се један од поменутих одјељака запечати и једном заувијек из њега извуче ваздух, а други остави отворен, услиједиће стална ротација цилиндра, бар сам ја тако претпостављао. Затим сам конструисао такав модел од дрвета, саставио га веома пажљиво и када сам пумпом извукао ваздух из једног његовог дијела и сопственим очима опазио да постоји тенденција ка окретању, помахнитао сам од радости.

Механичко летење је било једно од ствари које сам желио да изведем, мада сам још био обесхрабрен сјећањем на један незгодан пад, када сам са отвореним кишобраном скочио са крова куће. Свакога дана сам се у мислима пребацивао кроз ваздух до удаљених мјеста, али ми није било јасно како ми то полази за руком. Сада сам имао нешто конкретно – летећу машину која је имала само ротирајућу осовину, покретна крила и – вакуум неисцрпне снаге. Од тада сам сваког дана изводио своје ваздушне узлете у удобном и раскошном возилу какво би доликовало цару  Соломону.

Прошло је много година док сам схватио да атмосферски притисак дјелује на површину цилиндра под правим углом и да је слаби ротациони ефекат који сам опазио посљедица упуштања ваздуха. Мада сам до тог сазнања дошао постепено, доживио сам га као болан ударац.“

Поред наведеног размишљања, односно маштања, али које је имало и покушај практичне реализације, Тесла је правио и неке друге планове. Поједине од тих младалачких маштарија, односно пројеката, описао је у аутобиографији. То је, међутим, био само један дио богатог свијета што га је овај свестрани маштар створио у младости и њиме исказао огромне стваралачке потенцијале који ће тек касније, у зрелом добу, наћи начин да се реализују, али на пољу електротехнике. Занимљиво је, а и инструктивно, овдје пренијети још неке његове замисли којима се  бавио и њима желио да побољша одређене домене стварног свакодневног живота.

,,Размишљао сам, планирао и започео многе идеје које су по правилу биле варљиве. Моја визија је била јасна, али сам принципе познавао врло ограничено. У једном од својих изума намјеравао сам да пошаљем писма и пакете преко мора кроз цијеви положене на дно у сферним посудама које би могле да издрже хидраулички притисак. Пумпна станица која је требало да потискује воду кроз цијев била је тачно прорачуната и нацртана и све остале појединости су биле детаљно разрађене. Пропуст је само био у једном безначајном детаљу, који није имао утицаја, а којим нисам хтио да се бавим. Претпоставио сам произвољну брзину воде, и то велику, и на своје задовољство дошао до запањујуће успјешне направе доказане непогрјешивим прорачунима. Даља размишљања о отпору протицању воде кроз цијев ипак су ме навела да овај изум објелоданим.

Мој други пројекат је био да конструишем прстен око екватора, који би наравно слободно плутао, а његово окретање кочиле би силе реакције и тиме омогућавале путовање брзином од хиљаду миља на сат, што је жељезницом било неизводиво. Читалац ће се насмијати. План је био тешко изводив, признаћу, али ни близу тако лош као што је био план познатог њујоршког професора који је желио да упумпава ваздух из врућих зона у умјерене зоне, потпуно заборављајући на чињеницу да је Бог већ створио гигантску машину у ту сврху.

Према једном другом пројекту, много важнијем и привлачнијем, требало би да се добије снага из ротационе енергије земаљских тијела. Открио сам да су предмети на површини Земље захваљујући дневној ротацији Земљине кугле наизменично ношени транслаторно у смјеру Земљиног кретања и супротно њему. Због овога се јавља промјена, која би могла да се искористи на најједноставнији начин да се добије покретачка снага у сваком насељеном дијелу свијета. Не могу да пронађем ријечи којима бих исказао своје разочарање када сам касније схватио да сам у шкрипцу као и Архимед, који је узалудно тражио тачку ослонца у свемиру.“

Недуго послије тога,  у необичном лијепом и за њега неодољиво привлачном амбијенту када је прије студија боравио код ујака у Томингају, непрекидно су му падали на памет разни изуми, нове техничке и научне замисли. Његова неисцрпна машта је наставила да се испуњава разним фантастичним могућностима остваривања необичних идеја и стваралачких подухвата. Раније идеје, које су се јавиле још у току његових средњошколских дана, тада су се постепено уобличавале  и кристализовале у настојању да добију конкретни облик који омогућује њихову техничку реализацију. Наравно, млади Тесла још увјек није у потпуности био савладао одговарајуће научне основе и принципе који би му омогућили да оствари макар било коју од многобројних  необичних идеја које су, у крајној линији, ипак биле више ствар жеља, примамљивих замисли  и очекивања која се нису могла остварити на основу постојећих научних могућности. У настојању да  макар дјелимично својим замислима дâ изглед изводљивости, често је вршио различите прорачуне, правио скице, повезивао разне необичне појединости како би створио одређену техничку цјелину у облику неког  преднацрта.

,,Тако сам несвјесно усавршавао оно што сам сматрао новом методом давања конкретног облика изумитељском концепту и идејама, што је у потпуној супротности са чисто експерименталним поступком и по моме мишљењу је много корисније и ефикасније. Од тренутка  када човјек конструише апарат до тренутка када првобитна идеја добије практичну примјену, он је неизбјежно обузет детаљима и грешкама апарата. Док он наставља да усавршава и реконструише, његова концентрација слаби и он губи из вида основна начела. Резултати могу да се постигну, али увијек на штету  квалитета“, резонује   Тесла у аутобиографији.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: