Ти плавиш, зоро златна

Ти плавиш, зоро златна/ Твој сјајни блиста зрак,
Сви срећни тебе славе – / Ја љубим гроба мрак.
Ти плавиш. „Ето красне!“ – / Чује се света клик,
Ја, певац, сузе лијућ,/ Твој рујни кунем лик.
И бежим – куда? Не знам!/ Усамљен тражим луг,
Покоја нигде немам,/ Плач ми је верни друг.
(прота Васа Живковић, „Љубопевац“, 1839)

Пише Драган Р. Млађеновић

Чувени српски песник, прота Васа Живковић (Панчево, 31. јануар 1819 – Панчево, 25. јун 1891) рођен је у дому панчевачког свештеника Тодора Живковића.

Као студент права у Пешти, а боравећи на распусту у родном Панчеву, Васа се загледао у лепу Јелену–Ленку, ћерку угледног Панчевца Вићентија Костића. Захваљујући тој болно–неоствареној љубави, студент права, а касније први панчевачки парох, открива у себи снажан песнички дар. Необуздан младалачки занос изазван песниковим љубавним патњама преточен је у лепе романтичарске стихове песама трајне вредности: „Ти плавиш, зоро златна“ („Љубопевац“, 1839), „Ничи, ничи, крине бели“ („Цвет“, октобар 1842) „Куд ме вуку чудне сласти“ („У ноћи“, 1857), „Ах, кад тебе љубит не смем“ („Моји јади“, 1857)…
Иако је био темељно и високо учен човек, будући прота Васа је као песник сматрао да „сваки сочинитељ ваља на језик којим пише да пази и тако да се изрази, да га сваки разуме“. И зато су песме проте Васе Живковића, захваљујући својој памтљивој једноставности, искрености и надасве разумљивости, врло брзо отишле у народ, и толико су певане на поселима, подокницама (под прозором девојке) и по кафанама, да су на крају проти Васи приписиване и песме које он није испевао. С друге стране, за многе протине песме аутор је заборављен, и тако су оне потврдиле своју трајну вредност ушавши у ризницу народног блага.

Главна улица у Панчеву и Успенска црква у којој је прота Васа служио цео радни век
Године 1844. Живковић је завршио Вршачку богословију, а следеће 1845, после смрти свог оца, проте Тодора, у Успенској цркви бива рукоположен за панчевачког пароха и наслеђује прву панчевачку парохију свог оца.
Протина супруга Ана умире 1855. године у 29. години живота. Две године касније (1857) прота Васа је испевао песму „Моји јади“ која почиње познатим стиховима „Ах кад тебе љубит не смем,/ другу љубит нећу ја“. Прота Васа је затим решио да више не пише стихове и да се сасвим посвети културном, просветном и политичком раду.
Панчевачки трговац Станко Крестић, муж госпође Јелене–Ленке у коју је прота Васа био несрећно заљубљен целог живота, умро је 4. јуна 1859. године. Прота је тада поново почео да пише песме љубавне чежње. Али госпа Ленка се исте 1859. (такорећи хитно) преудала у Вршцу за Ђорђа Поповића, рођеног брата великог српског комедиографа Јована Стерије Поповића (Вршац, 1806–56).
И те 1859. године прота Васа доживљава најтужнији тренутак свог живота – управо он венчава супружнике пред олтаром Успенске цркве у Панчеву! На дан Ленкиног венчања прота Васа је испевао песму „Опроштај“ која почиње овим стиховима:
„А младуна расплакана/ Белом руком на ме маше,
Срца нам се разумеше,/ Састаше се очи наше“.
Још док ју је венчавао прота Васа је био у недоумици. Да ли је баш тако или му се то само чини. У Ленкиним очима он виде нешто налик чежњи, и зато узвраћа:
Ја без тебе живети не могу/ За тебе се молим код олтара,/
Молим Бога да ми пити даде/ Рајске сласти са твојих усана…
А, онда и ово:
„Збогом, мили, збогом, мила!/ Последње нам речи бише,/
Кад ми Ленке више нема,/ Нек и песме нема више!“
Пре него што је трајно одложио своју лиру, прота Васа је, утехе ради, 1859. испевао своју лабудову песму коју је назвао „Моја надежда“:
Мируј, тужно моје срце, толико не страдај,
Из туге се радост рађа – бољему се надај!
Болови ће твоји проћи, одла`нуће туга,
Још ти ниси изгубило миленога друга.
Ако сада очи моје залуд Ленку траже,
Неће тако довек бити – надежда ми каже,
Та свануће, ој, и мени, и куцнуће часак
Да ја опет њезин чујем милозвучни гласак;
Да је љубим, моје злато – преотето благо,
Да ја певам до ситости што је срцу драго.
Ах, да неће она мени постати неверна?
Глас надежде одговара: верна ти је, верна,
Њено срце код тебе је – и за тобом бије,
Ој, не бој се, за те Ленка још умрла није.
Мируј, дакле, срце моје, толико не страдај,
Из туге се радост рађа – бољему се надај!
***
Љубавне песме проте Васе посвећене вољеној Ленки сачуване су на прилично чудан начин: ћерка Ленкиног брата добила је име Ленка по својој тетки. Као и тетка, братаница Ленка је била веома лепа девојка. Удала се за генерала Манојловића у Опову. И братаници су многи песници посвећивали љубавне стихове. После смрти братанице Ленке, на тавану њене куће пронађен је сандук на коме је стајало име Ђорђа Стерије Поповића. Међу бројним песничким рукописима пронађене су и песме проте Васе Живковића посвећене њеној тетка Ленки.

***
Најлепше и најпознатије љубавне песме проте Васе Живковића налазе се у
следећим књигама и антологијама:
– Најпре је песник Милан Ћурчин објавио сабране „Песме Васе Живковића“ (Београд,
1907);
– У „Антологију старије српске поезије“ (Српска књижевна задруга, Београд, 1972) Младен Лесковац је унео четири протине песме: „Љубопевац“, „Цвет“, „Младој невести“ и „У ноћи“;
– БИГЗ и СКЗ почели су 2004. да издају „Антологију српске поезије у осам књига“ Петра Милосављевића у коју је антологичар унео три протине песме: „Љубопевац“, „Младој невести“ и „У ноћи“;
– Горан Максимовић у своју „Антологију љубавне лирике српског романтизма“ (2005) уноси песме: „Младој невести“, „Моји јади“, „О прстену“ и „Моја надежда“;
– Највише протиних песама унео је песник Слободан Ракитић у своју „Антологију поезије српског романтизма“ (Српска књижевна задруга, Београд, 2011): „Љубопевац“, „Цвет“, „Моји јади“, „У ноћи“, „Моја надежда“ и одломак песме „Гроб Обилића“.

***
За крај, ево лепе и искрене похвале коју је песнику проти Васи Живковићу упутио велики српски песник и писац Милош Црњански (1893–1977): „Нису успели да га довољно прославе. Нису га поколебале похвале са свих страна, ни писма пријатеља, ни позиви, ни понуде редакција. ЗАВРШИО ЈЕ ЖИВОТ БЕЗ НАЈМАЊЕ ЖЕЉЕ ЗА СЛАВОМ“.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: