Тиха капитулација некадашњих европских величина

Пише: Златко Диздаревић

Минулих дана свјетски медији провукли су некако стидљиво вијест која обичног проматрача планетарних збивања доиста нагони барем мало на чуђење, па ако хоћете и стид. Тог стида наравно нема у оних на које се вијест односи. Вјероватно је мало непријатно само онима који с овим немају никакве везе али у себи носе, природно или стечено у неким другим временима, потребу за елементарном принципијелношћу.

Вијест каже: Прво, Њемачка, Француска и Велика Британија у заједничкој изјави исказали су увјерење да „нема другог објашњења“ за недавни напад на саудијска нафтна постројења осим да је за све крив Иран… Даље, у егзалтираној реакцији Мајк Помпео, амерички државни секретар, овим поводом преко Твитера се одушевљено захвалио „блиским пријатељима Америке” јер су заједнички стали на страну Вашингтона у прозивању Ирана као кривца за поменути напад. Уз то је и он устврдио, „напад на Саудијску Арабију је ратни чин!“

У свему је видљиво неколико битних, одвојених, а суштински повезаних елемената. Први је да се чак и у овако сроченој вијести и одговору на њу не помињу никакви конкретни, прецизни, провјерљиви докази. Врхунац „оптужнице“ је у једностраној констатацији о силеџијству које је подржано на безмало „литерарни начин“ од три партнера и то тако да свеукупне посљедице могу бити катастрофалне. Дакле, у питању су формулације које ствар чине најблаже казано дубиозном: „Нема другог објашњења“ и „једини одговор“ фактографски су недоказана страсна увјерења, а нити су објашњење нити документирано подастрти доказ у цијелој причи. Све заједно, сторија је у категорији оних старих, deja vu крвавих и намонтираних лажи из Тонкиншког заљева 1964. и Ирака 2003.

Кључне ријечи

Друго, овим поводом исхистерисано екстремно крило Вашингтона на челу с истуреним Помпеом, кобајаги самозатајним, а агресивцем Пенсом и Болтоном, радикалним хистериком недавно формално помјереним с прве линије планетарног силеџијства, добило је капиталну подршку која им је била више него неопходна за наредни корак: У припремама за притисак на дугме за свјетски земљотрес пришле су им три капитално важне, а ево и капитално поражене европске државе, давно и (само)проглашаване узорима западне цивилизације, хуманизма, демокрације, људских права, културе… То није уопште наивна чињеница у слагалици која мора бити задовољена како би се легитимисао најављени хистерични потез давања беспоговорне лекције свима о томе ко је ко на планети, која права ко има и каквог смисла има сва она прича унутар које је, рецимо, тужно-јадни намјештени „случај“ дјевојчице из Шведске постао много важнији од истинског јада лидера три државе што су пристали на вазалство и уцјену какву ће им историја памтити.

Треће, и најопасније: у оној хиперсрећи Помпеа, чак и не толико јер им је ево потврђено „блиско пријатељство” оних који колико јучер баш и нису били баш то што су одједном сада постали (сем донекле Велике Британије), важнији му је капитални „поклон“ садржан у изговорене четири кључне ријечи: „…то је ратни чин…“. Овим се, заправо, цијела прича до краја легитимизује. Бар што се њих тиче. Задовољство овим веће је само у стратешких пријатеља који се много више воле и од Њемачке, и Француске, па и од Велике Британије, а то су Саудијска Арабија и Израел.

Поменуте ријечи кључне су у овом случају јер је, ето, коначно „пронађен доказ“ што се упорно тражио као алиби за најављено „право освете“ уколико се утврди да постоји. И ево, обећање да ће се „Ирану одговорити свом снагом“ више пута дато уз упорне најаве да би то могли бити баш они, сада је легитимизовано. И то не тврдњом из Саудијске Арабије (ко озбиљан до њих држи у политичком смислу), не тврдњом из Израела (тамо Нетанјаху тренутно има важнија посла), већ од некадашњих капиталаца са Старог континента.

Отуд је оно четврто, дугорочно битније и од пораза Ирана и задовољених вазала, и најважније за промоцију „America First – forever”: Пала је, ето, и Европа. Јер када присилиш три западна капиталца, Берлин, Париз и Лондон да ти клекну на кољена пред захтјевом и вјероватно ко зна каквим уцјенама, што је сан Вашингтона поодавно, па са Трампом и радикалима из његовог дворишта то постане јава, све друго остаје тек као успут.

Да се ово десило у неким другим околностима, с неким другим, потпуно новим политичким гарнитурама у овом европском троуглу, а не са колико јучер другачијом Меркеловом, ентузијастичним Макроном што се наводно у борби за „помоћ Ирану“, с Лондоном који није под мукама Брегзита – могло би се казати „у реду, други људи, нове околности, нова политика“. Овако, и Берлин и Париз и Лондон прије четири године, након de facto двије деценије минуциозних преговарања с Ираном на начин на који се ствара персијски ћилим – хиљаде чворова један по један – потписали су и прославили „нуклеарни споразум“ по којем, укратко, Иран не може и неће имати нуклеарну бомбу. Међу потписницима је била тада и задовољна Америка. Двије године послије, предизборне најаве Доналда Трампа да ће изаћи из овог споразума исти ти Европљани (били су ту још и Русија и Кина) коментарисали су безмало уз благи подсмијех.

Продаја душе

Остало је познато. Онај мукотрпни посао Трамп је омаловажио једним потписом. И започео хистерисања на рачун Ирана, пријетње, санкције, опструкције против свакога ко и помисли да „терористима“ помогне. Баш онако како се у историјском смислу скоројевићка сирова сила без икаквог осјећања за друге и другачије, увијек заскакује на оне који су у стању да их проматрају и цијене онолико колико су заслужили. Партнерски или уз подсмијех.

Европски потписници споразума трудили су се у почетку да покажу солидарност са самима собом и обавезама које су потписали. Измишљани су механизми како би се помогло Ирану који је у небројеним контролама доказао свјетским инспекцијама да се придржава Споразума. Потом су дошле идеје о формирању механизама којима би се заобишле финансијске блокаде у пословима са свијетом. Подржао их је у томе и Брисел, на папиру. Европски бизнис уплашио се Вашингтона. Та бескрајна себичност никада није марила ни за кога сем за себе. Онда је Макрон наумио да се Ирану одобри кредит од 15 милијарди долара како би им се колико-толико олакшала ситуација. По дозволу и одобрење за ово отишао је у Вашингтон, испоставило се, на „родитељски састанак“. И није добио одобрење од Трампа. Сила небеска преузимала је некада достојанствени дио Европе под своје. А када добије „тројку“, добио је све.

Након свега овога, мали, сујетни а важни у рушењу нечега што је био међународни поредак, уз три некада достојанствена капиталца из Европе, вјерују да су затворили круг око Ирана који им је постао персонификација „недопустиво другачијег”, који уз то не пристаје на „нови поредак“. Али, Иран за данашњу Америку, њихов унутрашњи поредак, концепт и темељ на којем почивају у овом случају нису уопће централна тема. Уосталом, нису они ти који крећу на друге. Креће се на њих, само зато што не савијају кичму и не уклапају се у „геостратегију“ простора и ресурса, прије свега енергије. Истовремено, постају можда и мимо својих доктрина, па и воље, дио „блока“ који се полако али сигурно формира на другој страни планете. Исход Помпеовог усхићења, уз потписано слуганство Берлина, Париза и Лондона, зато је на танким ногама.

Овдје је већ написано минуле суботе: „мали рат“ против Ирана тешко би прошао без опасног бумеранга. То не би било ни „мало“, ни само против Ирана. Велики рат у данашњим условима нико не може да добије. Побједника ту више нема, има само губитника. На свој начин губитак у историјском смислу већ је ево постала европска тројка, спрам свега онога што је била и чиме се легитимисала кроз историју. Па савила кичму додворнички. Не ни због Ирана, па ни због Вашингтона, већ само и искључиво себе ради.

Доиста је тужан осјећај изгубити поштовање према некоме ко ти је својом историјом обиљежио живот. А многима од нас је барем једна од ове три некада достојанствене пријестолнице била нераскидиви дио интимно-цивилизацијског кода. Некима и све три. Издаја тог кода продајом душе и одрицањем од себе самог ради некаквог бизниса, оваквог или онаквог, великима ће се теже опростити него када ваља заборављати гријехе малима. Можда то данас звучи наивно, можда и смијешно, али тако је како је. Уосталом, одавно су некадашње реалности постале – нереалне.

Извор novilist.hr

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: