Тихи пастир бурног времена

Пише: Мишо Вујовић

“Била су то тешка времена, искључивост је владала међу нашим народом. Црква се налазила у доста деликатном положају”, присећао се неких догађаја из шесдесетих година прошлог века владика Нишки Иринеј, док смо седели у његовим скромним владичанским одајама те 2002. године у Нишу.

Тема коју сам тада истраживао довела ме до овог тихог и непретенциозног пастира, смештеном у доста оскудном простору за архијереја једне од, тада највећих епархија, Српске православне цркве.

Копајући по документима дошао сам до неких деликатних информација везаних за Монашку школу у манастиру Острог на чијем се челу налазио тадашњи јеромонах Иринеј Гавриловић.

“Тада је у манастиру Острог свакодневно боравила црногорска УДБА, а односи цркве и државе били су на веома ниском нивоу. Власт је настојала, убацивањем својих службеника попут Мираша Дејејића да успостави потпуну контролу над црквом у Црној Гори”, присећао се блаженопочивши патријарх Иринеј, који је део свог монашког живота провео у масастиру Острог.

Поред противљења почившег митрополита Данила Дајковића, Синод је под притиском политике поставио Мираша Дедејића за суплента Монашке школе у Острогу, на чијем челу се налазио тихи пастир једног бурног времена.

Мирослав Гавриловић је рано остао без оца, под утицајем стрица припадника богомољачког покрета почиње његово интезивније интересовање за црквени живот, што га након гимназије одводи на студије Богословије. Одлази у Мостар на служење војног рока где бива под фокусом обавештајних органа. Једно време проводи у Атини, где осећа и доживљава пуну религијску слободу. Рано упознаје владику – патријарха Павла Стојчевића, о чијем је господственом држању и духовном аскетизму волео често да говори. Тадашњи патријарх Герман га рукополаже у чин јеромонаха и након управљања Монашком школом у Острогу, коју је Удба растурила постаје ректор Богословије у Призрену.

У чин епископа хиротонисан је 1974. да би 1975. године био уведен у трон Нишког епископа где је остао до 2010. године када је постао 45. патријарх Српске цркве. Мудри Чачанин или Герман нашег времена успео је да односе цркве и државе дигне на највећи ново, да начини неке компромисе на уштрб себе али узвисујући цркву, која се неким мањем или већим политичким уступком, тешко може дискредитовати. Можда ће време показати да смо се огрешили, да смо потценили његову архипастирску мудрост и догађаје којима је, ипак више дорастао од својих плаховитих критичара. Последње дане свога живота показао је жртву – љуби ближњега свога више него себе самог.

Почивај у миру свјатејши владико, под куполама храма посвећеног највећем од свих Срба, који си успео, за мало дана, али за свога земана, да завршиш и широм отвориш његове двери.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: