Тишина

Док сам био професор древне которске Поморске школе говорио сам будућим официрима и капетанима како је „Ана Карењина“ ок, али да њима, тада ученицима, више ваља да прочитају „Експедицију Кон-Тики“, истиниту причу о томе како су пет Норвежана и један Швеђанин на сплаву од балзе препловили Пацифик 1947, и доказали теорију по којој су Индијанци из Јужне Америке од 9. до 12. вијека населили 8.000 км удаљена Полинежанска острва, или им ваља да прочитају „Успомене из поморског живота“, кап. Влада Ивелића, једног од посљедњих Бокеља који је пловио на једрењацима, или да макар како ваља прочитају „Старац и море“ Ернеста Хемингвеја.

                              Бродић броди по бонаци (Фото: Н. М.)

Ништа се од побројаних наслова не налази у лектири будућих помораца, иако би лектира будућих помораца искључиво требало да се састоји од плаво-бијелих наслова.

Кога писца нема у лектири прописаној државом чије је сједиште негдје горе у брдима, без њега се мора, тако да сам се довијао како да дјеца макар чују за чудесни подвиг Тора Хејердала, вођу експедиције која је задивила свијет, или за кап. Ивелића.

Колико год нам бајковито данас изгледало доба једрењака, био је то пасји живот. Кап. Ивелић (19. в) пише да је брашно одреда било црвљиво, да су сви морнари пили воду из исте чаше привезане за бачву, а само капетан да је имао своју. Кад би био неверин, носили су тешке, катранисане кабанице, и није било ручка (обично гулаша од усољене говедине) јер је море заливало фогун – бродску кужину.

Поморци данас страхују од сомалијских пирата, од тога да их не заболи зуб на 2000 миља од обале, да им се не упали слијепо цријево, да у луци не зараде полну болест, да им се не догоди кувар са све менијем на који нису навикли, да капетан не буде садист… али нико више не страхује од тога да ће све стати зато што нема вјетра.

Нико боље од Гетеа није на мало простора описао како изгледа усуд када сасвим изостане вјетра. Шпанци су феномен прозвали коњским тишинама, јер су били принуђени да бацају коње у море да им не би пили воду. Свевременски, а језиви, стихови пред нама данас могу да се читају у другом кључу. Ко би се задесио у тишини на мору, дебото је морао да умре. Сем ако Бог не би послао бесплатан вјетар. Почујмо Гетеа…

Без покрета спава море. / У води је свуда покој. / Забринуто гледа морнар по тој пучини широкој. / Ниоткуд ни дашка вјетра! / Страшна, самртна тишина. / Без иједног се вала / пружа бескрајна даљина.

Заиста вјерујем да историја, која је по дефиницију увијек бурна, а по народе добра ако је досадна – може да уђе у кратко доба глобалне тишине. Стога се молимо за глобални жамор, и све вјетрове, буре, кошаве, монсуне и пасате. Након што би Запад евентуално ракетирао сателит РТ-а, Русиа Тодаy, помело би нас глобално славље сателитских медија.

А онда би све утихнуло.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: