Тишину, молим!

Пише: Емило Лабудовић

И јутрос сипи мливо из небеског жрвња и попут јутарње росе милује младо лишће, повјесма магле лагано, као путник на заласку, одмичу уз долину и све личи на тренутак ухваћен акварелом каквог сликара песимисте. А тишина, налик оној праисконској, као лавина сјаргава одасвуд и прсимице насрће на грудобран дана.

И све је глуво као поноћни сат, просто се чује како шума дише дубоким уздасима који понекад на јецај личе. И, вјеруј, ништа не лијечи од лудила, смутње, бљузгавице и несмирка којим смо окружени као ова тишина. Тишина испосничка, тишина келије под Острогом, тишина поред узглавља боника, тишина покајница, света и миропомазана. Тишина, апсолутна и свеприсутна, она споља и она изнутра.

Тишина би, прије свега, ваљала нама. Тек у њој би смо могли да ослушнемо сопствене мисли, да препознамо своје заблуде, да наслутимо јавке прошлога и разумијемо им поруке. Можда би и можда би смо тек тада схватили да све ово није од јуче, да су и да смо, како је то знао да каже мој ђед Михаило, и ми и они данашњи „синови и унуци неких које је још он знао“, да ништа није почело и неће се окончати ни с њима ни с нама.

Можда би нам и можда би им то сазнање помогло да се боље разумијемо, да савладамо азбучник њихових фрустрација, да сагледамо ширу слику њиховог истрајавања на необјашњивом, залудном и учауреном у трице и кучине времена које је одавно ишчиљело и постало сјенка која заклања сунце и видике. Ослушкујући откуцаје сопственог била можда би смо, као резонантна кутија, ухватили и ехо њиховог, изгубљеног у помами, галами и вриштању, трубама гласнијим а испразнијим од оних јерихонских. Тек тада и само тада би спознали да су их они у чије име алакају давно издали и продали, да су од свега за шта су наводно данас спремни да загину остале само мрвице за подтрпезне, конфете за празнично маскирање и „пилуле за лилуле“, како би рекао Бајага.

Тишина би била лијек и за њихов сомнабулизам, за сан отворених очију из којег никако да се пробуде. Кад би стишали „Ја(д)ни“, укинули телале, што домаће, што наручене из околине и преко океана, кад би смотали заставе, угасили аутомобиле, сигурно би чули небески шапат са Ловћена, проговориле би почађале слике њихових ђедова и прађедова, чули би и препознали јеку звона са Грачанице и Пећке Патријаршије без којих би она са цетињског Манастира заувијек умукла.

У једној таквој, непомућеној и оздрављујућој, тишини чули би и препознали подмукло режање оних који их из својих баснословно скупих брлога гурају на барикаде, да својим голим грудима бране њихове пошироке и отежале задњице.

Негдје у подловћенској осами, ослобођени папагајске какофоније са свих страна, зов крви којом су везани за ову свету земљу коју су отели, загадили, осрамотили и урнисали до непрепознавања једнако и њима колико и нама. А у завјетрини „пусте и нијеме, с кулама Биљарде“, за мјесечне ноћи, могли би препознати брижну сјенку Владике Рада и разумјети његову клетву којом нам је запријечио пречицу до неба. Можда би тада схватили да ни сто пута дужа и шира застава од оне коју шију и спремају, предвођени Првом шњајдерицом Црне Горе, не може да прекрије небо историје осуто звијездама оних чија су нас имена прославила и учинила достојним мјеста међу народима и културама.

Тишина попут ове којом се, као у мајчину поњаву, умотава поодмакло поподне, помогла би и нама и њима да ослушнемо и осјетимо шупаљ звекет многих обећања којима су нас, једнако, анестезирали и учинили неосјетљивим на глупост, преваре и лаж.

Да увидимо да су нас, као дјецу сладоледом у августу, заварали да лакше прогутамо отужну флоскулу звану „Европа без алтернативе“! Да се не досјетимо да сваки, па и онај најбољи, пут треба и мора да има алтернативу. Јер, и слијепи уочавају да се, што се год ми више примичемо њој, Европа једнако држи на истој дистанци. Да лакше потиснемо у подсвијест да смо ево већ девета година „лидери“ у процесу придруживања а још никако да затворимо макар и једно од оних важнијих поглавља. Да никако „направимо одлучнији искорак у испуњавању критеријума“ и задовољимо оцјењиваче из Брисела да допусте да макар грицнемо шаргарепу којом нас маме док нас штапом жестоко шибају по туру. И да коначно схватимо да „критеријуми“ нијесу физички дефинисане величине попут норми за Олимпијаду па да се тачно и убједљиво зна да ли су и када су испуњени.

Они су аморфна политикантска категорија чије је дефинисање ствар политичке воље и интересне потребе чланица европског клуба које се често ни међу собом не могу договорити око свега. И прије ће двогрба камила кроз иглене уши, и прије ће богаташ купити улазницу за Рај него што ће Западни Балкан и ми са њим у Европску унију. Јер, Европа не жели нас у свом дворишту, осим као јефтину а стручну радну снагу, већ хоће да се политички и војно одомаћи на овим простирима и да кроз НАТО, своју претходницу, коначно отвори и контролише главну капију за „drang nach Osten“!

Силази лагано ноћ, ношена крилима ћука, и тишини која, и даље свеприсутна, пулсира као клобуци проврелог качамака, даје густину у коју се урања као у окрепљујући сан. Не палим свјетло, не укључујем тв, не ложим ватру… Уз дрхтав пламен лојанице привијам њен облог на ватру мозга, на помаму срца и на пожар у венама, и осјећам како се, као из пепела давно изгорелих заблуда, помаљају први ластари новог дрвета спознања.

И видим… само нас тишина, она спољна и унутрашња, праисконска, тишина почетка свега, може отријезнити и широм отворити прозоре будућег. Да схватимо да је Ђекна, коначно умрла, само нам још нијесу јавили па да сви, сложно и на сав глас – закукамо.

Прочитајте још:

Зашто сви ћуте о злочинима у Пивским Долима и селу Велика?

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: