Тито и ми

Пише: Горан Даниловић

Споменик Јосипу Брозу Титу биће извјесно постављен на неком подгоричком тргу. У Касарни Маслине, ваљда, неки раније склоњен, чека на ново пројављење. Тито ће тако поново међу нас њему није забрањен улазак у Црну Гору.

Вољели смо га преко сваке мјере за његовог живота, потом смо га мрзјели и потом, дакле, сада, поново му „уклизавамо“. Покушајмо да објаснимо хладне главе зашто је „васкрсавање Маршала примитивна будалаштина?

То што смо га вољели, јер смо морали и нисмо знали за боље, није разлог да му и данас подигнемо споменик у Подгорици. Зар није довољно што се раније, скоро пола вијека, град одрекао властитог имена у корист Тита?

Био је то једини главни град у бившој Југославији који је преименован у корист „највећег сина свих наших народа и народности! Његов родни Кумровац, напротив, задржао је своје крштено име али су послијератни руководиоци Црне Горе частили Броза цијелим полисом, у који је први пут стигао тек послије рата.

То што је он наводно волио управо нас и „вратио нам државност учинивши нас равноправним с другима у СФРЈ готово је фриволан изговор. Прво, Црној Гори није вратио државност то је најкрупнија лаж. Више је „вратио, односно додао Словенији, Хрватској, Босни и Херцеговини и Македонији него Црној Гори.

Убједљиво највише је додао Војводини и Косову, а најмање, у ствари, Црној Гори и Србији. Друго, он или Партија, свеједно, вратили су име Црне Горе кроз „равноправну Федерацију, што је дијелом тачно, али је зато десеткована територија Црне Горе, односно њене претходнице Бановине Зетске.

Ипак, истина је, учинио је равноправном с републикама и покрајинама чланицама, само је и сува истина да многе од њих до тада нису имале самосталност или државност у новијем добу, па ће прије бити да смо се изједначили у њихову корист. Јосип Броз није у Црној Гори никада био покретач или симбол антифашизма.

Његов лични допринос највећем антифашистичком дану и покрету у овом дијелу Европе Тринаестојулском устанку, споран је, ако нећемо наставити са бесомучним лагањем и омаловажавањем себе и својих предака.

Комунисти су учествовали, али је смијешно ревидовање историје по којему су они предводили устанак и организовали га у потпуности. Револуционари се нису могли организовати од 22. јуна када су заратиле Њемачка и СССР до 13. јула када је букнуо устанак. Ако и јесу, онда би то било попут Беле Цркве у којој је Жикица Јовановић Шпанац 7. јула убио неколико жандарма!

Тихи јунак јулског устанка: Принц Михаило

Наређење партије да се организује отпор услиједило је у Београду, тек 4. јула, а Милован Ђилас је стигао у Црну Гору свега неколико дана пред Устанак. Да није било понижавајућег Петровданског сабора на Цетињу, 12. јула 1941, и проглашења независности под покровитељством фашистичке Италије, комунистичке ћелије не би скорије и самостално покренуле ни дјелић отпора који је кулминирао због дванаестојулске издаје.

За мене је тихи јунак јулског устанка принц Михаило Петровић који је одбио, уз животни ризик, да уз теткину подршку (краљица Јелена Савојска) стане на чело државе коју су испланирали фашисти.

Комунистичка и посткомунистичка власт никада му нису опростили љубав према краљу Југославије, брату од тетке, Александру Карађорђевићу, иако је од најраније младости био следбеник идеје југословенства. Михаило Мирков Петровић, рођени Подгоричанин, заслужио је споменик прије Броза јер је одбранио част Петровића и Црне Горе.

Броз је био доживотни предсједник бивше државе и то је споменик који је себи подигао за живота. Такву комоцију за себе нису обезбиједили моћнији, а један Фидел Кастро је није чак ни желио.

Броз је толико „волио Црну Гору и своје саборце из ње да је на свом Голом отоку свако треће мјесто оставио за нас. И другарице партизанке из наше Црне Горе биле су родно равноправне као голооточанке до мјере неиздрживог.

Тито је у „бијелим рукавицама презирао „трулу буржоазију, либерални капитализам, вишепартизам, слободе и права која данас подразумијевају демократска друштва. Данашња подгоричка буржоазија на челу са градоначелником, и поред тога, и ипак, жели да се одужи антифашисти Брозу новим бронзаним одливком?

Није ми јасно само, ако је дуг према антифашизму у питању, зашто су, не тако давно, Трг Ивана Милутиновића преименовали?

Загреб, рецимо, није љубоморан, а ни у Љубљани не пате због првенства које узима Подгорица у титолопоклонству.
Питам се да ли је нови градоначелник икада гледао филм „У име народа“ великог Живка Николића? Зна ли да га Живко посматра?

Зна ли градоначелник гдје је Киншаса, ако већ не зна да је Белгија у НАТО-у? Зна ли градоначелник, макар, колико је знао Малик (Малик, Малик…) у Кустуричином филму „Отац на службеном путу“ којему се поклонила филмска Европа? Је ли градоначелник икада „купио „Три карте за Холивуд“? Тражим много ако се будем распитивао за Ковачевићевог „Професионалца“, за Паскаљевићево „Варљиво лето 68“ , или, не дај Боже, за „Варљиво Сунце“ Никите Михалкова.

Зна ли градоначелник да се у култном Марковићевом филму „Тито и ја“ друг Раја фрапирао када је схватио да се малом Зорану (Димитрију Војнову) „ојела гуза од јурњаве по неудобним стазама револуције?

Не би требало да осјећамо срамоту због тога што смо прво Тита вољели више „од мајке и оца, а онда, ипак, одрасли. Незаборавна је и реплика Николе Која у Драгојевићевом филму „Лепа села, лепо горе“, које би морао да се сјети сваки политичар, па и градоначелник, заробљен у тунелу прошлости.
Подићи „поново споменик Јосипу Брозу у Подгорици значи презирати жртве једноумља, изједначити џелате и страдале, опростити „пријеке судове, „лијева скретања, афирмисати међусобна гоњења и хајке.

Подгоричанин, макар рођењем, Борислав Пекић, „странац у својој и туђој земљи робијао је у Титовој Југославији само зато што је желио слободу и право на избор. Лажу сви који кажу да га поштују, а поново шију Брозов шињел неслободе.

Титу смо спремни да се два пута закунемо

Милован Ђилас је био једини на западу признати дисидент из Југославије, образовани револуционар и идеолог Партије, који је за разлику од Броза писао о Црној Гори и Његошу чак и док је бивао у Титовим затворима.

На његове гријехе натоварени су и гријеси НОР а. Титу смо, изгледа, спремни да се закунемо и два пута, а Ђиласу ниједном да опростимо? Разлика међу њима у гријеху је, међутим, готово никаква, а у покајању је на Ђидовој страни.

Без дилеме, бестидно је и будаласто још једном усељавати одливке Јосипа Броза у Подгорицу, а истовремено, кости владике Рада држати у Маузолеју на Ловћену. Бестидно је јер је Владика Ловћенски завјештао да га сахранимо у црквици Светог Петра, коју је управо он пројектовао и саградио на Језерском врху, а Броз је избјегавао и смрт и сахрану колико је год могао чак је и Уставом покушао да је игнорише. Непознавање историје је историјско незнање које пријети знању будућности.

Све би било другачије да нови градоначелник зна, рецимо, ко је пројектовао Нову варош на десној обали Рибнице након што је краљ Никола одлучио да је сагради послије четири вијека ропства Подгорице, у тренутку када је постала дио Црне Горе? Је ли чуо за великог Воронова и царски, руски новац од којега је на ледини расла „Миркова Варош?

Да ли макар зна ко је пројектовао послијератни Хотел „Црна Гора и булевар испред њега, отварајући тако варошицу за ново доба града? Чувени сањар Вујадин Поповић емигрирао је пред незнањем и неукусом појединаца из револуционарног времена у далеку Аустралију. Прије ће му тамо подићи споменик него што ће га се сјетитити Подгорица коју је опечатио укусом новог/старог градитељства.

Нова Варош постала је негда Миркова са истом незаслуженошћу којом је Подгорица преименована у Титовград Титоград! Војводин допринос ослобађању Подгорице није постојао, умро је значајно прије њеног ослобођења, ако му се не припише да је у два крвава наврата „ослобађао од Куча? Ипак, био је Господаров отац и ратник, што је свагда довољно да добијете, макар, варош.

Закључимо, Подгорица дугује споменике многим заборављеним Подгоричанима. Немања, рођен на Рибници, сачуван је у памћењу и вјечности, у „агресивном светосавском предању и градитељству којима је Црна Гора трајно крштена као европски цивилизацијски простор.

Властите принчеве и принцезе смо заборавили али туђине нијесмо. Прије него још једном успоменичимо Тита, сјетимо се да је наш главни град бомбардован 70 пута, а даје од савезничких бомби погинуло много више Подгоричанки и Подгоричана него нациста.

Ако треба да заборавимо, да опростимо све као што је Броз опростио ратну одштету нацистима, ако због будућности треба да пјевамо о прошлости, онда умјесто Брозове непоетске бисте у Главном граду много више недостаје споменик Ксенији Цицварић, јунакињи пјевања и плакања о Рибници и Морачи најљепшој Подгорици саграђеној сјећањем из срца.

Извор: Фејсбук

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: