Тито, Марко, Дража, Слободан

Пише: Милорад Вучелић

Недавно је у Северној Македонији изграђен Меморијални комплекс такозване Ослободилачке војске Косова – „Музеј ОВК“. Повелика камена зграда је на фотографијама које гледамо. Мислим да би то била добра прилика да се ово „музејско здање“ укључи у Титов музеј „25. мај“ у Београду. Тим пре што музеји нису више само предмети, експонати или зграде већ све више нарације. Наративно и историјски гледано, ова два објекта иду заједно.

Почев од 1945. године посебно од 1966, када је сменио Александра Ранковића и извршио велику политичку чистку у Србији, Тито је здушно радио на независном албански чистом Косову. Ово су његове тековине и резултати његове политике. Тамо где је он стао наставља Запад.
Прво је са чела Комунистичке партије Србије, после Другог светског рата, уклонио Благоја Нешковића, који се енергично противио успостављању шиптарске аутономије на КиМ. Тврдио је да они можда могу имати само срез или још прецизније мању заједницу три општине. И тако стигосмо до тога да ЕУ и Запад сада Србима нуде неку заједницу две-три општине са ингеренцијама невладине организације. Уместо Заједнице српских општина прописане Бриселским споразумом. Ускоро неће бити ни трага било каквом међународно правном документу. Биће анулирана и Резолуција 1244 СБ УН. И то разним плановима овог или оног јадничка од „лидера“ из данас потпуно инфериорне ЕУ. По њима се ништа неће звати ни у њиховим земљама ни било где другде. Само ће на Балкану и у Србији блистати неки Шолц–Макронов план. Исте две земље су биле потписнице и гаранти Минских споразума ради решавања кризе у Украјини. Видесмо како се то завршило. И колико су им намере биле часне и какву су визију имали.
ФАШИСТИЧКА И АНТИРУСКА ТРАДИЦИЈА Западани насилници и правни нихилисти као да следе Брозову максиму „да судије не треба да се држе закона као пијан плота“. Ако то с Косовом направимо, има да нас „бог види“ јер ћемо ојачати своју позицију на путу ка ЕУ у коју никада нећемо стићи ако те адресе уопште и буде. То је уједно и једина, наизглед, збуњујућа тачка у којој се повремено остварује идеолошка блискост дела владајућег естаблишмента и пробриселске опозиције. Неки од њих невољно помињу, поред ЕУ и Америке, и „наше традиционалне пријатеље“ Кину, али Русију готово редовно изостављају. Биће случајно! А онда када неко баш инсистира на том помињању, убеђују нас „како њих Русија разуме“ што је не помињу, јер толико тога у свету зависи баш од њих, неких наших споредних државних функционера. Једни још имају известан опрез од Александра Вучића, а ови други, пробриселски опозиционари би Русији, у случају доласка на власт, одмах увели све могуће санкције.
Тај лајтмотив „увођење санкција Русији“ морао би у светлу свега што се догађа у свету да ишчили из речника и главе било ког нормалног или иоле принципијелног човека. Тај руски превентивни рат украјинска војска је заједно с комплетном НАТО помоћи већ изгубила и то је било извесно. Украјинци су од самог почетка водили рат ради остварења интереса Запада, а не зарад некаквих ослободилачких циљева. Декларисали су се као нацисти ослоњени на фашистичку и антируску злочиначку традицију. Срушили су међународне споразуме из Минска чији су гаранти били Немачка и Француска, Меркелова и Оланд. Преварно су их и склопили спремајући се за рат против Русије. Окупили су све наоружане фашисте широм Запада и укључили их у борбу против руског народа. Оно што су пропустили да учине на почетку учинили су касније укидајући и забрањујући Украјинску православну цркву и оружано заузевши Кијевску лавру и друге православне светиње. Свет углавном није трепнуо ни гласа пустио поводом овога што се десило и дешава.
Уосталом ко баш има воље да размишља о санкцијама, бомбардовању, територијалном интегритету, уласку у ЕУ и хуманитарним катастрофама нека покуша да прво принципијелно усагласи своје ставове са ситуацијама у Украјини, Гази, Израелу или раније и Србији и „Косову“ или пре тога о Републици Српској.
А врло брзо ће кључне земље ЕУ, а такође и САД, закључити да је време за мировне планове с Русијом, као и за процењивање и санацију штете које су им санкције нанеле. Сада би, по нашој иначе провинцијалној прозападној опозицији, требало уграбити прилику и стати у ред „непријатељских држава“ према Русији. Треба такође запазити колико европских државника се утркује у обилажењу Африке, где их поодавно очекују Кина и Русија са својим афричким пријатељима и партнерима. Да ли случајно или не, антиколонијални таласи, па и овај савремени, увек се римују с повећаном снагом Русије, било да се она именује садашњим именом или именом СССР-а.
Намерно, овога пута, детаљније не разрађујемо могућности које БРИКС неминовно доноси.
Сазнајемо како се многи руски богаташи и олигарси покајнички враћају у Москву. Или су их на Западу поприлично опељешили или су на другим дестинацијама били безбедносно угрожени.

Нигде Броз не умире тако споро и дуго као у Србији. Можда је зато толико дуго и присутна „тајна“ и анатомија смене и сахране Александра Ранковића
НИКО СЕ НЕЋЕ САКРИТИ Пре нешто више од годину дана руски писац Герман Садулајев пророчански написа: „Само глупа или самоубилачки настројена особа може да побегне од рата из Москве у Јереван или Тел Авив.“ И додаде: „Рата ће сигурно бити. Свуда. И не један. Нико се неће сакрити. Али у Јеревану, Тел Авиву или Кијеву ће вас сигурно прегазити гусенице тенкова, а у Русији можете живети цео живот и не чути ниједан ’удар’… Јер Русија је већа од рата.“ Толико и о онима који би код нас да се ратнички сврстају против Русије а све под фирмом увођења санкција да би нам било боље и да би извукли неку корист од тога. А неувођењем санкција Русији чувамо се једино штете од рата. А то је за њих тако мало.
Ево и израелски селектор фудбалске репрезентације Алон Хазан усред Приштине потпуно поистовети трагичну судбину Јевреја и Албанаца. Тако Срби посташе палестински терористи. Преименова Србе овај израелски високи спортски званичник у Хамас, Хезболах и Фатах, а у најбољем случају у Палестинце. Тако му ваљда и делујемо. А да није тако, Израел можда не би признао независно „Косово“ као што је, иначе, признао.
Већ поменути Немци и Французи не престају са својим активностима. Њихове амбасаде у Приштини су срамно и бедно, а у складу са званичном политиком њихових држава, подржале да се спомен-обележја српским ратницима палим у Првом светском рату и балканским ратовима склоне и сатру „померајући“ их, за почетак, негде другде. А по њиховим плановима треба да решавамо косовску кризу! За какво-такво уважавање је што поражени Немци остају верни освети над Србима који су их бар два пута победили, али је више него јадно како се Французи понашају према својим некадашњим савезницима. Та њихова издаја има континуитет и веома дуго траје. Да парафразирамо Де Гола: данашњи Французи нису достојни Француске.
У памет се наши главари. Ваља бити опрезан са западним савезницима и партнерима. А ту пријатеља свакако нема. Сетимо се само Митерана и Бадентеровог плана о границама када се разбијала и разграничавала Југославија. Ако се на време не зауставимо на овом путу, не гине нам да веома брзо Дечане и Грачаницу прогласе албанском културном баштином, а да у Пећкој патријаршији столује неки патријарх косовске православне цркве којој ће овај или неки други америчко-васељенски Вартоломеј подарити аутокефалност. И неће се на томе завршити.
Када је већ реч о онима које су западни савезници издали, морамо поменути и то да је недавно у Београду откривен споменик Дражи Михаиловићу. Постављен је не на неком тргу или углу улица, како би требало, већ у стамбеној јединици у згради у којој је некада живео. Због одсуства одговарајућих дозвола заузео је место на приватној тераси, дневној или спаваћој соби.
Било како било, он сигурно и ипак не може, за разлику од ОВК здања, бити сврстан у музеј Титових тековина или неку његову спомен-собу.

„Тајна“ једне сахране

Нигде Броз не умире тако споро и дуго као у Србији. Можда је зато толико дуго и присутна „тајна“ и анатомија смене и сахране Александра Ранковића Марка. Као потпредседник СФРЈ и умногоме творац југословенског „централистичког“ Устава из 1963, смењен је на Брионском (четвртом) пленуму ЦК СКЈ 1966. године. Затим и на помало драматичном Шестом пленуму ЦК СК Србије. Тада је почео обрачун са Удбом и од југословенске војнообавештајне службе и он траје и данас. Да не улазимо у детаље, поготово јер смо о томе у више наврата и у „вуненим временима“ писали и говорили.
Останимо код „тајне“ његове сахране на којој је било око 120.000 људи. Ранковић је смењен 1966, а сахрањен 1983. године.
Шта се у међувремену догодило? Обављена је велика чистка пре свега српских кадрова; положаје су запосели Хрвати и бивши и тадашњи агенти КГБ-а и коминтернистички идеолози разбијања Југославије и њихови шегрти; на југословенску политичку сцену утрчали су на велика врата Вели Дева, Фадиљ Хоџа и остали; на Косову су почеле прве антисрпске демонстрације; смењени су Добрица Ћосић и професор Јован Марјановић; студенти су у Загребу 1968. демонстрирали као националисти за разлику од оних београдских; кренуло се са уставним амандманима првим и другим; у Загребу је на једној од „повијесних седница“ смењен Србин комуниста Милош Жанко; у Загребу је бујало „хрватско прољеће“, отерани су с посла и професори Правног и Филозофског факултета у Београду; донесен је нови Устав из 1974. године којим су покрајине Војводина и Косово постале антисрпски чиниоци федерализма; положени су темељи за крај државе која се представљала као „велика срећна и складна породица“… И нема краја набрајању све до Брозове смрти 1980. и онога што је после тога неумитно следило.
Све ово и још штошта су Срби препознали, те увидели да су улудо по други пут уложили своје животе, историју и жртве у пројекат који је почивао на једноставној формули „Слаба Србија – јака Југославија“. И да су били у државној заједници која је готово свима била само успутна станица на путу ка сецесији и етничком чишћењу Срба с тих простора. То је та једноставна „тајна“ до данас незабележене крајње спонтане масовности на сахрани Александра Ранковића. Нису Срби пркосно демонстрирали менталитетску приврженост некој служби или њеном руководиоцу. Србима се јасно казало шта им се спрема и они су се, уз све опасности којима су тада били изложени, показали. И стварно и симболички. Србија је престајала да бива пуки експонат Брозовог музеја. Без обзира на његово месно територијално седиште.
Они који су, неколико година касније, ту вољу српског народа препознали учинили су, у најтежим могућим историјским околностима, Србију јединственом и створили међународно признату Републику Српску. То треба сачувати и ојачати и само тако се укључивати у неке нове велике интернационалне пројекте и „заједнице народа“.

Печат

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: