Титограђанин
Јосип Броз Тито
Онај који је себе самопрогласио анархистом, у постмодернизму налазећи кључ за ексцентрично појединачно ишчитавање већ сад класичних текстова, који о себи, као књижевнику са заносом вели како „прозу пише кад она то хоће, дочим поезију кад она то хоће“, у суботњој колумни – како сад па то?! – благоизволио се изјаснити како је, због више разлога, од којих је сваки подједнако битан, свакако за подизање споменика Титу, као титограђанин у во времје оно, у томе сада препознаје гест културе и шансу за искупљење, најмање инспирисан аветима и утварама носталгије.
Међутим, одј….. сад све то, оно што је, пак, интересантно, јесте моменат у тексту – „дискуризвној машини“ Лиотар – кад се јавља, слабо убједљива релативизација, па ће колумниста признати да је Тито био (ипак и) диктатор, али и творац државе која је била најбоља могућа на Балкану, а вријеме показује да је томе тако.
И, додаје – брозова диктатура у поређењу са садашњим механизмима диктатуре и пропратне демагогије, била је и остала камилица; океј, питамо се од кога су савремени нам диктатори учили, сваког дана се усавршавајући у домаћој лектири? Шта ви мислите?
Дакле, ријеч је о скривреним предностима тоталитарног система као таквог, који само и тек наоко дјелује као баук, узимајући га здраво за готово, успутно и без аналитичке посвећености, допричава нам књижевник.
Што ће рећи да се овдје ради кокетном мишљењу – у новоцрногораца прераслом и сраслом, безмало, у инстинкт! – којег рађа накнадна памет, она што је доконала: раније је било боље, али, наравно, далеко од тога да је било идеално! Дипломата и друг, нема шта…
Овако, да се разумијемо, може мислити народни главешина или први човјек мјесне заједнице Мало Трвиње, никад и нипошто пјесник!
Па ипак, дођавола, зар ово може написати и потписати неко ко себе сматра и држи да је непоткупљиви суверенист?! Ко слави тековине „ослободилачког“ двадесет и првог маја? Ко се опасава каталонском заставом јер му ова тренутно не вијори усталасана бунтовничким идеалом?
Ко у личности Ђавола види пјесника, и на концу, више него заводљивог субверзионисту који се не мири са вјечним, једном за свагда успостављеним небеским поретком? Изгледа, ипак, да може, као што изгледа знаковито, итд…
Вјерујете ли да неко ко себе осјећа пјесником, у тексту (и стварности) експлицит за подизање споменика Ј Б Титу, најмање према томе зезачки енд жижековски монтиран? Зар, побогу, пјесник не захтијева у свему израз слободе, будући да је толико радикално против, да му, напослетку, успије изазвати Гомбровича који ће морати рећи: „Бити песник, и умрети празног стомака!“
Поменути пјесник би онда могао, и ред би био, да на споменику уклеше пјесму у рими (какву стихонаклепану захвалницу), самим тим што је слободан стих одвећ декадентан, и поруком презахтијеван за дешифровање.
Поред тога што је слободан, уз то је формом изломљен и растројен, за невини народноослободилачки слух. Пардон, дух!
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Да ли пјесник уопште смије бити за било какву промоцију диктатуре, одн. диктатора.
Да ли пјесник смије бити у било ком смислу и облику на страни тоталитаризма. Нараво, незамисливо је.
Елем, кад је тако, онда у овом случају, нема ни трага од тјесника. То су само идеолошки репиви, идеолошке сјенке са кукуљачама, на скоро окреченој зидини.
Још мање да су такве прилуке некакви интектуалци. Интелектуалци су Жижек, Мило Лимпар, и слични, и, уоште, мало их је на распалом Балкану.
Ваљало би да такозвани црногорски интелектуалци (али, ни другима не би шкодило), да прочирају Сартров есеј о интекектуалцу, и његовом ангажовању и дјеливању. Интелектуалца не можете затећи у ситуацији у кјој налазите млађег Брковића. А он је непрестао, већ годимама, на страни мржње, и дискриминације. Откуда, некоме, васпитаним тако како јесте, и никао ту гдје јесте, без да буде полуграђанска провинијенција и профилација, и да се маркерише као титограђанин. Са Титовом марамицом урезаном у свијести. Оваквим свијестима и неталентима, приде и епугонима, доста је њихово двориште, у којој још листа ђедова мурва. Живко Николић и Матија Бећквић, путем сатире, кроз смеховност, само су начели то провинцијско на овом простору. Те протуве и крпе идеолошке, ту мељаву, тај кал… С њима једно смијех може изаћи а крај. Комедија.
Nadrealisti@ovdje je riječ o poimanju slobode u pesničko smislu. Tito je o dje samo personifikacija onog što veže kolumnisti Vijesti za to vrijeme. A to je uništavanje srpske nacije države. Tu su kolumnista Vijesti i Tito na istoj magistrali. I to sa slobodom nema nikakve veze. Ili je kod nekih sloboda moguća samo bez Srba. Kako to izgleda na delu uzmite samo lektiru našeg žalosno g podmlatka. Proterani su Desanka Zmaj Branko Radičević šantić Jesenji.. Itd. A ubačen neki likovi za koje nikad čuli nismo iako su listom Muslimani i nešto Hrvata nepoznati su i u svojoj ulici a kamo li u državi. Eto takvo vrijeme i ljudi su potrebni kolumnisti Vijesti jer jedino mediju takvim likovima on može biti perja ica i mudroserati o Evropskim vrijednostima. Zato bi on Tita pravo u centar Podgorica a Njegošwvu kapelu oburdali niz Lovćwn….
Titobeogradjanin.Ima svoju kucu cveća,mauzolej,pa ajmo malo o tome.To je lokalitet glavni.Jednog dana ce arheolozi iskopavanjem lokaliteta „Dedinje“utvrditi da je na tom prostoru bilo sakralnih mesto jednog srpskog vodje.
Црногорцима је данас ближи Броз од Његоша.
То је врло важан,можда и најважнији,дио свеукупне слагалице.
Срби,свога посла.