Титова ера – економски брод без кормилара и компаса

Tоком ове године Србија ће светским кредиторима исплaтити 241,64 милиона евра на име зајмова узетих у време СФРЈ. Према стању од 31. децембра 2019, по том основу наша земља дугује укупно 1,9 милијарди евра. Дужничком пупчаном врпцом ћемо још две деценије бити везани за државу чији је неприкосновени вођа преминуо пре равно 40 година.

Ипак, било би престрого закључити да је економија Титове Југославије од почетка до краја била паразитски систем који је живео од убризгавања иностраних кредита. Та чудна лађа имала је периоде херојске пловидбе, баш као и етапе у којима је крстарила без компаса, све до удара о хриди сурове економске реалности. Да ли је Југославија све време неумитно једрила у бродолом или би бољом навигацијом стигла до срећне луке – то питање већ деценијама претресају историчари, политиколози, филозофи, економисти, књижевници…

– Велика шанса је пропуштена средином шездесетих, када је започела реформа која је привреду требало да постави на здраве тржишне основе, укорак с развијеним светом. Одустајањем од тог модела, трасиран је пут у пропаст – каже за „Политику” економиста Стојан Стаменковић, који је осамдесетих био у две посттитовске владе СФРЈ – од 1982. до 1986. у кабинету премијерке Милке Планинц, а од 1989. у тиму Анте Марковића.

Тих шездесетих земља је стигла на прву драматичну раскрсницу, привредну и политичку, после сјајног „пролазног времена” у првих 15 година од завршетка другог светског рата. Полетна обнова и индустријализација, уз додатни замах у почетној фази самоуправљања, направили су од Југославије привредно чудо. Национални доходак између 1954. и 1964. повећан је за импресивних 188 одсто, а индустријска производња је од 1957. до 1960. расла по стопи од 13,83 посто годишње.

У том периоду само је Јапан имао вишу стопу раста. Све то пратило је масовно просвећивање становништва, стварање армије научне, технолошке и културне интелигенције, уз убрзани развој градова и раст животног стандарда. Међутим, тада се зачела и хронична бољка југословенске привреде: плате су расле вишеструко брже од продуктивности, што је нужно водило у инфлацију.

– Тито је на почетку био горљиви поборник реформи, али је крајем шездесетих за 180 степени променио курс. У државном и партијском врху превагнуле су снаге које су сматрале да власт и контролу над привредом са савезног нивоа треба спустити на републике. Истовремено, продубљавали су се сукоби интереса између развијених и неразвијених чланица федерације – каже Стаменковић.

Уз наведене политичке отпоре, примена реформских мера донела је лошије економске показатеље од оних у претходном периоду, уз много вишу стопу незапослености. И социјалне разлике су постале израженије, на шта су упозорили и студенти током демонстрација 1968: једна од главних парола била је „Доле црвена буржоазија”. Све то је почетком седамдесетих довело до одустајања од привредне реформе, а Тито је економска и уставна питања препустио Едварду Кардељу, свом најближем сараднику.

– Наступила је деценија разбијања Југославије, што је верификовано Уставом из 1974. Федерација је била готово развлашћена, све је препуштено републикама и покрајинама, практично је само за војску остао савезни буџет. Модел договорне економије потиснуо је тржишне механизме, формално самоуправљање постало је важније од пословне ефикасности – наводи Стојан Стаменковић.

Југославија је била на прагу најгорег периода свог развоја, али већина Југословена то није осећала на својој кожи. Напротив. Стандард о коме су друге социјалистичке земље могле само да сањају потхрањивао је уверење да је све у најбољем реду. Реални квалитети и међународно потврђена доминација појединих привредних гиганата стварали су илузију опште успешности. Отрежњење за становнике земље у којој се „мало ради, а добро живи” стигло је уочи одласка великог вође са животне сцене.

– Од 1975. до 1979. спољни дуг је с пет нарастао на 19 милијарди долара. Републике су се олако задуживале на међународном финансијском тржишту, а савезна власт није имала контролу над узимањем тих кредита. Огроман новац је нестајао у инвестицијама које су уместо профита стварале губитке. Сталне финансијске инјекције биле су једини начин да се у животу одрже неликвидна предузећа. Видевши куда то иде, иностране банке су Југославији заврнуле кредитне славине – описује Стаменковић стање које је претходило практичном банкротирању СФРЈ, само годину дана након Титове смрти.

Све што се од тада до крвавог распада федерације догађало било је низ мање или више успешних покушаја да се стабилизује опасно нагнути брод, у који је продирала вода националних трвења, уз ударе разорних ветрова ММФ-ових економских „терапија”. На палубу југословенске лађе сручиле су се девалвације, смањење плата, штрајкови, несташице свега и свачега, од струје и нафте до кафе и уља.

Парадоксално, деценија Југославије на умору у свести многих њених савременика остала је упамћена као „лабудова песма”. Као године које ћемо, барем у носталгичним успоменама, памтити по најбољој музици, филмовима, ТВ серијама, спортским успесима…

Извор: Политика

Прочитајте ЈОШ:

(ВИДЕО) Пљачка вијека: Културоцид у Котору уз благослов УНЕСКО-а

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: