То дијете јоште живи и његова живи слава, јер то дијете бјеше Растко, син Немањин – Свети Сава

Свети Сава

Ко удара тако позно у дубини ноћног мира,
на капији затвореној светогорског манастира?
„Већ је прошло тавно вече и нема се поноћ хвата.
Седи оци калуђери, отворте ми тешка врата.

Светлости ми душа хоће, а одмора слабе ноге,
клонуло је моје тело, уморне су моје ноге.
Ал’ је крепка воља моја, што ме ноћас вама води,
да посветим живот роду, отаџбини и слободи.

Презрео сам царске дворе, царску круну и порфиру,
и сад ево светлост тражим у скромноме манастиру.
Отвор’те ми часни оци, манастирска тешка врата,
и примите царског сина ко најмлађег свога брата“.

Зашкрипаше тешка врата, а над њима сова прну
и с крештањем разви крила и склони се у ноћ црну.
А на прагу храма светог где се Божје име слави,
са буктињом упаљеном настојник се отац јави.

Он буктињу горе диже, изнад своје главе свете,
и угледа чудећи се, безазлено босо дете.
Високо му бледо чело, помршене густе власи,
али чело узвишено, божанствена мудрост краси.

За руку га отац узе, пољуби му чело бледо,
а кроз сузе прошапута: „Примамо те, мило чедо“.

Векови су прохујали, од чудесне оне ноћи,
векови су прохујали и многи ће јоште проћи.
Ал’ то дете јоште живи и његова живи слава,
Јер то дете беше Растко, син Немањин, Свети Сава.

*

Војислав Илић

Прочитајте још:

Алекса Шантић – Пред иконом Светог Саве

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: