Тог дана стале су казаљке
Фото: Слика екрана
Пише: Јована Цакић
Ваша је снага у причи, у пропаганди, наша у предањима са колена на колено и личним и колективним несрећама заподенутим вашом руком, за наше „добро“.
Колико нас добро служи сећање на један обичан дан, једну среду, један 24. март 1999. године? Био је леп дан, пролећни. Није стигао да се заврши и обрне круг казаљкама на сату. Застале су у осам увече и до данас, те казаљке нису се помериле. Тај дан прекинуле су бомбе. Од тог дана, до овог данашњег 24. марта мало шта се променило. Градило се и рушило, људи живели и умирали, а ми у месту стојимо јер немамо више где да у души пакујемо жртве и несреће и скривамо их од света. Не може више да стане у ове наше подеране кофере заборава сва пакост света која се обрела на нас.
Мучена душа Србинова више не може да издржи тајне, прикривања и сплеткарења света, политике.
А да и може још колико, када би пустила крик, цео свет би се распао од бола и буке.
И не би тај врисак трајао трен, него би се тај трен претворио у вечност.
..Док год не сазнамо истине… Док не пронађемо гробове.. И кости… И док год не признају своја злодела…
Ваша је снага свете у бесу и моћи, наша у слози и болу. Па чик погоди ко ће дуже да издржи кад наиђу тешки дани. Нама никад нису ни пролазили. Ваша је снага у причи и пропаганди, наша у предањима са колена на колено и личним и колективним несрећама заподенутим вашом руком, за наше „добро“. Ваша је снага у земаљском, наша у небеском. У томе је разлика. Ми заборавити не смемо јер ће нас понор прогутати и нећемо више постојати.
Можете да нас кажњавате, понижавате, мучите и тлачите, али нам не можете одузети небо. Ни душу. А богами ни сећања. Јер то је све што имамо. У сећањима горе и небо и земља. Зато их и памтимо и не дозвољавамо забораву да превлада и отме нам тај напаћени комадић душе, јер без њега нисмо цели. Онај ко не памти, не зна и није видео. Онај ко не памти, није осетио на сопственој кожи. Онај ко не памти и олако се предаје западу и душу даје ђаволу, није припадник овог напаћеног народа.
Народа, који је једини успео да пркоси овом суманутом и изопаченом свету.
Неко мора овај свет да погледа у очи и каже – даље руке од моје деце! Даље руке од моје земље!
Даље руке од наше правде, јер ваша нам је правда само неправду посејала. А семе неправде проклијало је, нажалост, на нашој плодној земљи. У њу се све прима.. и коров и цвеће. На домаћину је да одлучи шта ће гајити. Шта ће нам донети жетва, још ћемо видети. За сад, види се и цвеће и трње. Тешко бреме година наднело се над нашим плећима…
Али имена која су се уклесала на наше небо опомињу нас својим малим крилима на незаборав и живот, јер животом их живима у сећању одржавамо и о њима истину преносимо.
Бојана Тошовић (1998) – погинула 11. априла 1999. у Мердарима
Марко Симић (1997) – погинуо 31. маја 1999. у Новом Пазару
Милица Ракић (1996) – погинула 17. априла 1999. у Батајници
Драгана Димић (1995) – погинула 11. маја 1999. у селу Старо Грацко код Липљана
Марко Ивановић (1995) – погинуо 22. априла 1999. у Ђаковици
Дајана Павловић (1994) – погинула 26. маја 1999. у Раљи код Београда
Бранимир Станијановић (1993) – погинуо 12. априла 1999. током гранатирања воза у Грделици
Иван Иванчевић (1992) – погинуо 22. априла 1999. у Ђаковици
Стефан Павловић (1991) – погинуо 26. маја 1999. у Раљи код Београда
Јулија Брудар (1989) – погинула 30. априла 1999. у насељу Мурино (Црна Гора)
Владимир Симић (1987) – погинуо 27. априла 1999. у Сурдулици
Оливера Максимовић (1986) – погинула 30. априла 1999. у насељу Мурино (Црна Гора)
Оливера Брудар (1987) – погинула 30. априла 1999. у насељу Мурино (Црна Гора)
….и још много других чија имена лебде над нама и упозоравају да се жртве не смеју заборавити и да се будућност не гради затирањем прошлости!
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Dobri Djikane, pozdrav i ostaj u zdravlju. Čuvaj knjigu, brani je životom 😉
Brat moj …
Račun znamo, samo od nas zavisi hoćemo li i da ga naplatimo!
Bliži se …
A onda, onda računamo i na tebe.
Na one najbolje računamo!
Sad svi znamo, morali bi da znamo, o kome se zapravo radi … Na stotine je ozbiljnih naučnih tekstova kojima je skoro pa priprečeno pravo na javnos! Na desetine je vrhunskih stručnjaka sa vodećih svjetskih Univerziteta, od Kolumbije do Kembridža i Oksforda, vidi ti što je njima palo na pamet, koji oni tvrde da su svuda okolo nas naše vjerne kopije, a da se ustvari radi o neljudskim entitetima iz drugih dimenzija! … !???
Teoretičari zavere, bre! Jedino zamalo žulja što je riječ o onim najvrhunskijim ljudima svjetske naučne zajednice … Još i za malo više budući je u javnost dospeo podatak da je samo na prostoru Amerike oko sedamdesetak centara(!?) koji se najdirektnije bave “ preumljenjem čovjeka“ i kreiranjem njegove “ zamjeme“ u dogledno vrijeme!
Ne čude oni mene, ne!
Ni ti „entiteti“, još od najstarijih vremena se o njima zna u nama dalekim kulturama, Biblija ih, i ona ih zna, ni ti ljudi od nauke koji o tome svjedoče, ni oni me ne čude, čudi me budala! … Sa svih nam strana. Ona budala koja je još onda skinula gaće, pa oni samo nako u prolazu … Idioti koji nam vode države, imamo vrat da slomimo, ili da im se pridružimo, stavimo u službu, Zvjerima!?
Nego, da li vi stvarno vjerujete da normalan čovjek, “ stvarni“, da je on smišlja svakakve užase drugome nekom čovjeka, narodima?
Da je neki nama sličan, „običan čovjek“ smišljao i smislio, između ostalog, da dvadesetak najrazvijenijih zemalja svijeta nagrne bombama na SRJ!? Najmanjeg nam jada oni poginuli, duša me boli što moram i ovakvo poređenje da pravim, što su nam zemlju porušili, nemerljive materijalne štete, nego su je zasijali osirimašenim uranijumom koji on kosi kancerom, Kosovo pogotovo, Srbiju, srpski narod!
Tek će … U narednih dve do 4 milijardi godina će da radi svoj posao, ako iko preostane za taj i takav posao!
To je ono najstrašnije!
Još je i strašnije, da ne ulazim u složen stručni narativ, što uranijum radi svoj posao mic po mic, skoro pa neprepoznatljivo po generaciji, tako menja genom: kroz 100-200 godina, možda i ranije, imaćemo jednog potpuno drugog čovjeka ni nalik sebi, nakazu!
Da li vi zaista vjerujete da to radi čovjek čovjeku?
Pogledajte šta su uradili ukrajinskom čovjeku nakon dvadesetogodišnjeg uticaja na njega iz “ zatajenih laboratorija“ širom Ukrajine!
Dovoljno je samo da vidite onaj kratki video materijal sa proslave Dana škole u nekom gradiću … Upriličena je
priredba i izložba slastica koje su đeca napravila uz pomoć roditelja.
Na stolu biše izloženi, redom: Torta naziva “ torta od utrobe ruskih beba“, a onda “ rolat od ruske krvi“, “ kuglice od očiju ruske đece“ … !????
Ništa morbidnije nijesam čuo, pročitao u sine fiction, dobrih mi godina!
– Maša, koliko mrziš Ruse? – pita otac osmogodišnju ćerkicu.
Nije … Nije vam da čujete, da vam prepričavam, neshvatljiva je mržnja u to đevojčice, a tek rječnik joj!??? Neljudski … I taj njen vrisak oduševljenja onim što bi im radila, Rusima! Nestvaran vrisak … Neljudiski.
Nije valjda da vjerujete, e se takva rodila!? I sva ona druga đeca, i svi oni ljudi … DO JUČE ONI RUSI IZ RUSKE KRAJINE! Podsjeća li vas …
Nije da valjda vjerujete da je sve to nastalo onako spontano, bez onih tajnih laboratorija širom Ukrajine!
Sa njima imamo posla … Čovjek. Svejedno koji, svejedno đe, čovjek! Posla ima sa NEČOVJEKOM!
A vi nemojte … da vjerujete!
Kad budete … Kad se uvjerite, e onda će biti kasno!
I ne nasjedajte … Da su šćeli, pobili bi ne 2.000, mnogo je (!), pobili bi 200, 2 miliona Srba bi hladno pobili, da su šćeli!
Gorega oni nauma …
Još im jednoga eksprimenta na ljudima. Za nesreću, onda u Srbiji i Crnoj Gori … I danas. I ne samo u nas. Posvuda svijeta. Eksperimentišu. Za neke im potrebe … Neljudski entiteti među nama. Prve nam komšije …
A vi, samo se vi meni čudite!
I ne čitajte što ja čitam … Naročito ne sve one množene naučne studije onoga najpametnije čovjeka!
I sjetite se jednog, među mnoge sličnog im problema, među gorostase ljudske civilizacije, i njega, Dostojevskog: “ … Ja sam za njih samo još jedan smiješan čovjek! …“
Pa, onda smijte se i meni. Ko sam pa ja … Kad su se isti neki smijali i Nikoli Tesli, Lobačevskom, Anštajnu …
Poslije ćete, poslije ćemo da plačemo. … Ima kad!
Neljudskim … Monstrumi, bolesnici, SUDRUŽNI IM! – već dugo, predugo vladaju svijetom.
Bilo ih je u nas na kamare. Ima ih … I danas. Jedan se onaj bolesnik, on se trideset godinice ističe, ne da da mu ko ugrozi prvjenstvo u svaštočinji!
Tako da …
Mislite da mi je bilo lako da ovo iskuckam?
… Već ako je od kakve koristi, bilo koje i bilo kakve!
Ako je … Nijesam siguran.
p. s. A ova mala, Julijana Brudar, evo ću po ko zna koji put suzu da pustim, bila je u kombiju sa svojim ocem i sa mnom … Spavala je putom, sa smijeskom na usnicama, anđeo mali!
Tamo na granici sa Kosovom prihvatio je ujaak iz Murina, a moje troje đece prijatelji iz Crne Gore, odjveli ih kod sebe u Kotor.
Da ih spasimo …
Od neljudi.