Тома

Пише: Булатовић И. Богић

И ја плачем ка’ мало дијете/ благо Андриј’ ђе је погинуо…

Могу сада теоретичари филма да причају и да понижавају мој укус, рафинираност и ученост, мој и армије оних са лесковачког јужног крака, као гледаоца колико хоће.Да грађанистички, урбано филозофирају о свјетлу, фотографији, камери и јефтином сентиментализму…Катарза је ту, дефинитивно. Све друго је батал прича. Не катарза античких домета, наравно, ни ми нисмо више тако узвишени…

„Не мисли о њима“, каже сестра.

„Што се оптерећујеш шта ће рећи други?

Оно што је на дну твог бића је истина. Осјећање катарзе је реално. Плачемо и за Њим и за собом, и за временима у којима смо живјели, а нема их више. Уосталом, ни ми више нисмо млади и мало има простора да можемо више бити преварени“.

И за нашим родитељима….и пријатељима…све је прошло кроз ову причу…и за оним што дјеци нећемо моћи никада да објаснимо. Можда данас се зачиње плод неке туге у утроби ломне неке сељанке, јер само она може да излеже инструмент кроз који пјева туга којој нема ни краја ни почетка, ни смисла, али која чучи у нашим потиљцима и дамарима и када смо “ најуспјешнији“.

Можда нашу дјецу данас пјева неки њихов Тома! Волио бих да их је неко изразио и да су се у неком стиху савременика препознали као што се препознавао Балкан по кафанама, крчмама и уџерицама. У стиху о којем ће неко снимити филм за 30- 40… година…Свирајте ноћас..

Оптерећујем се јер ће рећи да падам у петпарачки севдах и меланхолију која нема смисла ни плода. Као да она није плод једног презрелог живота који долази до дна, а на том дну његове презрелости расте цвијет тужног мириса што стеже просјечне груди. Стеже свакога, само што можда Словени и Цигани то слабије крију. Зато им је мјесто у гасним коморама прогреса. Урбанизована, елитна заокупљеност сплином је скупа. Све је у животу пролазно, мој друже…

Колико данас кошта хит који то није. Колико кошта данас нека каријера која креће од Лесковац, све са простодушном трпезом роштиља, љуте паприке, сујевјерјем и вињаком. Ни динара ако се појави Зилха из Добоја која са тобом жели да подијели душу и дјетињу тајну свог новог имена.

Прича о човјеку који није понављао Борхесов рефрен „када бих“, већ који засићен сиротињског граха дјетињства, у животу покушавао да уснама дохвати и опипа сладолед и саћ, али све се претватало у пелин..Није их налазио, а да се нису топиле као ледена лаж о краткотрајној срећи.

Ако будем порота на суђењу једном деликвенту, једном Херцеговцу са Вождовца, дефинитивно ћу рачунати на макар једну олакшавајућу околност. Овим филмом, Драган Бјелогрлиц Бјела, извршио је непримјерено јак притисак на судство и питање је како је могао суд у Нишу да донесе праведну и непристрасну одлуку!

Није овај човјек баш тако безобзиран и бездушан. Тајна чојку, човјек је највиша!

Одлазим на спавање. Исплакао сам се! Жив сам. Жив сам још увијек. Живи смо још увијек – тужно, словенски, бекријски и не маримо за смрт, осим што је кратко трајало.
Уби нас Раста!

Прочитајте ЈОШ:

Митрополит Амфилохије у Оптина пустињи (истинити догађај)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: