Тома Гвозденовић: Последњи господствени боем

Пише: Мишо Вујовић

„Кафана је моја судбина…“, пева његов познати имењак Тома Здравковић, а јунак ове приче то потврђује, шмекерским стилом, шармом, песмом…
Песмом је, док је боравио у Пасадени, осамдесетих, на специјализацији, “разоружао” главног технолога да му открије формулу за прављење гранулата потребних Петрохемији. „Отворио“ се галантно са кредибилном авансном – напојницом оркестру и захтевом да отпевају неку писму из Југославије. Кренуше да свирају, он препознаје „Подмосовске вечери“. Снебивају се – не знају текст. Тома, узима микрофон пева срцем, присутни узвраћају овацијама – главни технолог већ следећег дана исписује рецепт за производњу гранулата.
Тому, су те вечери, гости клуба у више наврата, враћали за микрофон, нарочито када је са руских романси прешао на рокенрол.
Ретки су, у овом из стварности измештеном времену, препуном егоизма и расплодне сујете, људи који господствено носе своју оствареност, спремни да деле, ненаметљиво, са стилом у тишини, без помпе и таламбаса.
Та ширина Томе Гвозденовића, подједнако је присутна у кафани, на улици, у послу, комшилуку…
Са елегантном лежерношћу тутне музичарима у џеп, не на инструмент за публику већ за себе и своју душу, да нико не види. Не ретко откупи букет од малих продаваца цвећа по кафанама, нахрани гладне, окрепи посустале, удели невољнима…
А музиканти му се највише радују! Знају да му нађу жицу. А како и не би. Нема музичара који се очешао од Скадарлију да не зна Тому, најгосподственијег боема. И Тому и све Томине песме.
Од малена је стремио да људи око њега буду спокојни. Тај став је касније претворен у философију живота. Испуњеног у сваком сегменту од личног, породичног, професионалног, друштвеног и надасве животног.
Рођен је у Горњем Раткову код Бањалуке, мајка је из породице Кочић из Стричића.
“Била је громада од жене. Мајка је појам изнад свих ауторитета. Родила ме је сама у колиби 2.новембра 1946.по цичи зими. Случано је дошла комшиница Лика и српом ми пресекла врпцу и везала пупак“, са нескривеним емоцијама љубави и поштовања говори о мајци.
Сећа се детињства мање крајишког више Банатског или Омољичког где се породица досељава 1952.године.
“Кренули смо санкама по снегу до Бањалуке и даље возом. Лежећи у вагону посматрао сам две непрегледне телефонске жице. Дивио сам се њиховој дужини и том чуду које иде у недоглед. Тек што сам пошао у школу извели су нас на улицу да “бранимо” Трст и певамо друже Тито љубичице на дај Трст и Горице. Не дај Трста не дај града да словенски народ страда“, певали смо носећи транспаренте већина, до тог тренутка, није знала да Трст постоји а камоли где се налази“, евоцира успомене овај несвакидашњи човек, сећајући се учитељице, свог друга Рилета неприкосновеног у знању, али и наставника математике у Панчеву којег ће „сеља из Омољице у изгланцаним опанцима“, фасцинирати знањем у брзином да му се до краја школовања обраћао са уважавањем не помињући ни опанке ни Томино сеоско порекло.
Годинама је седео у малој биртији у центру Београда, у којој су се окупљали писци, новинари, већином, као и сви јавни делатници, мало увећани, у соственом огледалу, а он је о себи говорио у трећем лицу, трудећи се да и тада умањи заслуге човека о коме је причао. „Открили“ су га случајно, захваљујући догађају који се није могао сакрити. Камере су забележиле отварање нове фабрике чија је целокупна производња већ унапред пласирана на Руско и источно тржиште. Али овде нећемо говорити о његовој пословној личности – оствареној у сваком смислу.
Ово је запис о Човеку и његовом ткању у времену препуном добрих дела и позитивних вибрција.
Људи попут Томе су увек тамо где треба, осете муку, напипају невољу – пруже и руку и уточиште. И то забораве истом брзином којом су и реаговали.
Дечачки сан јунака ове приче, мог пријатеља Томе Гвозденовића, успешног пословног човека, инжењера, иноватора, индустријалца, чији се послови простиру у више земаље, је да људи око њега осећају мир, сигурност и уважавање. Његова тиха, готово стидљива скромност, комплементарна са дубоко просвећеном – доброћудном физиономијом, благим цртама украшеним ведрином погледа и оптимизмом осмеха – овог драгог човека чине посебним у свему.
У једној демензији нарочито.
А то је кафана – његов други дом, амбијент за дружење, опуштање уз музику, пријатеље и надасве добру писму.
Те ноћи, пре деценију и кусур, седели смо у снегом завејаном ресторану Романтичари, гостили Гоцета, Благоја и нашу браћу из Охрида, десетковани и тужни што је снег поново изненадио путаре, те се неки драги људи нису појавили. У једном трену неста и Тома, али се брзо вратио, попут доброг духа, да разбије дремеж и наш и оркестра поспаног и од пута и летаргичне атмосвере.

Тома лежерно прилази капелану, нешто му шапуће на уво, шеф оркестра развлачи лице у осмех, клима главом, даје знак бенду…Настаје тишина загонетна као чаша доброг вина – увек непредвидљива и спремна да те отвори, разгали или разгоропади.
И на један мах златни зуб као туш развуче хармонику. Виолина тихо зајеца, зацвили или засвирав, што би реко Бора Станковић. Тома устаје и креће, као Љуба Тадић или Стојан Дечермић који су маестрално оживели Миткета у „Коштани“. Они у позоришту Тома у кафани, у којој је Митка живео, лумповао, патио болан, утапајући своју тугу у чаши и једрим недрима прелепе циганке – Коштане, коју ће овековечити Бора Станковић, чији су записи и драме постали симболи Врања. Бора је мајсторски реалност претакао у литературу, као што Тома, оплемени кафанско дружење, претварајући крчму у позорницу, песму у уметност.
Музика на трен застаје, Тома почиње тихо ко болни Митка, жагор се гаси, кафана се за час претвара у театар…
Тишину разбија виолина и Томин глас срастао са Миткетом, кога је давно спремао за пријемни на Академију за филм и позориште, данас ФДУ: Али живот га је одвео другим стазама.
И ја гу не знајем. Само гу у ноћ чујем и у с’н снујем. А песма је моја голема:
Како мајка сина имала…чувала…’ранила.Дан и ноћ само њега гледала.
Што на сина душа заискала, све мајка давала, а син – болан! Пораснаја син… Дошла снага, младост…Дошле башче, цвеће, месечина; Замирисале девојке!…
Из позадине излази Ана, можда је Тања или Ива, можда Дина, име јој нико није знао, а стигла је те снежне фебруарске ноћи у Романтичаре са оркестром најбољих музичара Охрида. Прикрада се лаганим кораком газеле и ветром у недрима, гласом Олевере Катарине и осмехом веселог месеца на уснама. Банула је и све нас на ноге дигла. И Тома је занемео када је запевала. Били смо у чуду. Знали смо да је Тома, мајстор штимунга и атмосфере, али нико није ни слутио да ће једна суморна зимска ноћ, прерасти у догађај који годинама препричавамо. Остаће записан у сећању свих нас присутних и вас који ћете читати ове редове, о Томи, о нама, о свима онима који се труде да за длаку помере границу добра у себи и око себе.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: