Трагедија са катарзом

Пише: о. Дарко Ђого

„Ако се прича сама не исприча, никада је нећеш испричати“, негдје записује Милутин Мићовић. То је једини одговор који могу да понудим на питање „зашто раније нисмо снимили Дару или филм попут Даре“. Наравно, право на тај одговор имају сценариста и режисер. За српску културу оно и даље стоји као опомена трајне амнезије из које се, надајмо се, будимо.

Нисам планирао да Дару гледам оне вечери. Познајем своју патетично-конфликту (или, како се то културније каже: „лирско-епску“) нарав. Знао сам да ноћ нећу преспавати. Јер не би била прва у којој се сјећања херцеговачких и требевићких ми предака појављују као стварност: нисам једном бјежао од усташа, од те 1983. када сам се родио.

Али, рече отац Остоја: „идемо код оца Бобана да гледамо филм, након вечере“. А никшићки се свештеници – браћа истинита, можда и понајбољи служитељи Тајни у цијелој СПЦ, не одбијају. Дијелили смо ми већ и страх и бол, и њихов и мој, и заједнички.

Улазимо. Не Бобану у стан већ у филм. У Јасеновац.

У живот оца који закопава своје мртве. Постајемо Вера Станић. Дара. Постајемо сваки од оних наших дједова и баки које нећемо срести док Христос други пут не дође. И сами се налазимо у логору. У непрекидним дилемама. Да ли су најтежи страдалници они највише мучени? Или они, тек мало изнад њих, они за које се питамо „имају ли душе?“

Да ли остати заједно, макар до смрти или се раздвојити, да би се живјело?

Да ли има икакве наде да ти дијете не заборави ко је када га одведу?

Има ли смисла космос у коме се налази Јасеновац?

Не знам. Али: када год Дара држи малог Буда у наручју, када год се отац распитује како доћи из једног логора смрти у други – није ми познато (нормално) људско биће које још може да се не пита сва питања о смислу живота. Или које је у стању да пита сва остала питања. Постоји ли отац који не би загрлио сву своју дјецу и жену и држао их и плакао, осјећајући у сваком кванту свога бића радост што их имаш и предубоки плач за сваким дјететом које није преживјело Јасенова, Стару Градишку, Јадовно, Пребиловце…

Потресан филм. Са својим славонским нагласцима, прегачама и физиономијама које сви памтимо: наше су баке и прабаке, они које су се затекле по луговима прије каме и воза, изгледале управо тако.

И када се оконча трака, још дуго остајеш ту, никада сигуран да ли је аутобус који изводи Дару и Буда спас или премјештај. Запитан над Радојкиним искупљењем када Душанка и она остају, да би Будо изишао. Искупљењем, још увијек у паклу.

Не знам шта да кажем о филму. Још увијек мислим о Буду и Дари и мом прадједу Ристу и дједу Владу, о Анђиној дјеци и Анђи, о мојој дјеци и мени.

р.ѕ. Враћам се из Херцеговине са једне стране неке границе у земљу Херцега од Св. Саве са друге стране. Непрекидно стижу обавјештења, поруке. Мишљења о филму, критике. 

Ја нисам у стању да мислим о ономе што осјећам: сваки историографски, естетски, филмолошки и други запис не могу сада да читам. Како се прави размак од Даре? Не знам, нисам сигуран. Задуго нећу моћи ништа да прочитам о филму. Мисао је ионако прецјењена јер, као што рече Милан Радуловић: све живи у себи а не у свијести о себи. Ако треба рећи нешто у одбрану од приговора моје потпуне не(с)мислености: није ли поклоник ума, Стагирањин, трагедију као преимућствену умјетност одредио као „катарзу“ – дакле, као бићевно очишћење, најприје осјећања.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: