Насловна Култура Трагична љубав уткана у стихове Мајаковског

Трагична љубав уткана у стихове Мајаковског

0
Мајаковски и Брик

Поетски кругови широм света на данашњи дан сећају се Владимира Мајаковског, великог руског и совјетског песника, а најчешће спомињано име уз овог поету јесте његова надалеко позната муза Љиља Брик, захваљујући којој је исписао своје најбоље стихове.

На данашњи дан, 14. априла 1930. године, самоубиство је извршио руски писац Владимир Владимирович Мајаковски, утемељитељ руског футуризма.Био је особен као личност и као песник. Од почетка је у први план искакала његова бунтовна и темпераментна природа, али и појава – био је висок и леп, снажног и екстатичног гласа, изванредан говорник и рецитатор.

Можда је у животу „господин случај“ најбољи редитељ, а можда и није? За Владимира Мајаковског, најславнијег песника совјетске епохе, режирао је праву животну, исконску драму. Драму љубави.
Љиља Брик, ушла је изненада у његов живот као пролећна непогода. Својом појавом, својим наступом, потпуно је уздрмала Великог Владимира. Веома лепа, глумица по вокацији, повремено је писала, била је велики путник. Путовала је много по Европи, кретала се у кругу умних људи свога времена, писаца, уметника, музичара, новинара, и свуда је била у самом центру пажње. Потицала је из јеврејске породице интелектуалаца, кћи адвоката и мајке познате пијанисткиње, завршила је архитектуру у Москви. Неколико славних сликара, међу којима и Шагал и Матис насликали су њене портрете.
Љиља Јуревна Брик, рођена Каган, била је удата за Осипа Максимовича Брика, када ју је једне вечери у Дому књижевника у Петрограду, њена млађа сестра Елза упознала са Владимиром Владимировичом Мајаковским, тим „разјареним биком руске књижевности“, како су о њему тада говорили његови савременици.

Жена која је преко ноћи учинила да јој Владимир пије шампањац из шака, никога није остављала равнодушним. Пабло Неруда ју је звао „музом руске авангарде“. Виктор Шкловски је за њу рекао да је „сва врло танана, имала је врло лепа узана рамена и била жена од успеха“. Може се слободно рећи да је чак и Стаљин био њен обожаватељ.

Наиме, она му је 1935. године упутила писмо у коме се жалила да је књижевно наслеђе Владимира Мајаковског неправедно запостављено. На то је Стаљин, који је сматрао да су њене жалбе оправдане, наредио да се Мајаковском призна значај најважнијег песника совјетске епохе, а када се 1936. нашла на једној од листа са именима издајника домовине, лично је Стаљин прецртао њено име са те листе за одстрел.

Када је, 14. априла 1930, један пуцањ означио крај живота Великог Владимира, било је шпекулација да су га убили агенти НКВД, између осталог и зато што је био човек који је Сергеју Јесењину замерио што је извршио самоубиство. Ипак, људи који су га добро познавали, као и опроштајно писмо које је за собом оставио, указују на то да се песник убио немогавши више да поднесе усамљеност и свакодневицу у којој је и његова веза са Љиљом Брик постала сувише обична, можда чак и празна.

О обалу живљења – разби се љубавна лађа…То су последње записане речи Владимира Мајаковског, песника револуције, али и песника љубави, чија срце није могло да се помири са учмалошћу свакодневнице која је лагано убијала оно што је највише волео… Снажне и драматичне љубави често имају велику цену, а легендарни, и вечно несхваћени Рус за исту је дао свој живот, не могавши да нађе други излаз јер копрена страсти неретко уме да замагли наш вид.

„Добро, ако хоћете бићу као бесан, ако хоћете бићу изванредно нежан, не мушкарац, већ облак у панталонама“… У ових неколико речи из поеме „Облак у панталонама“ Мајаковски је најбоље описао себе – он је био бунтовник, „шамар“ за извештачене друштвене норме, човек спреман на вику, дреку и протесте, али и човек чија је душа била саткана од чисте љубав, која је живела за то да воли и буде вољена. Са овом поемом све је почело, а све се завршило једном краћом и далеко трагичнијом јер „са животом свео је рачуне“…

Током живота један од најзначајнијих руских песника уживао је у безброј лаких афера, али је заправо само једна жена занавек обележила његов живот, као и стваралштво. Романса Мајаковског са Љиљом Брик, „совјетском сиреном“, до дана данашњег остала је једна од најинтригантнијих и најконтровезнијих прича у историји, компликована љубавна слагалица, чији су се последњи комадићи нагло „изгубили“, осудивши је да заувек остане „окрњена“ и обојена горким укусом трагедије.

Владимир и Љиља упознали су се топле, јулске ноћи 1915. године у Москви у једној од низа вечери у којима је она заједно са својим супругом, угледним књижевним критичарем Осипом Бриком, окупљала уметнички миље тог времена – писце, песнике, новинаре, сликаре, филмске ствараоце… Сви руски револуционарни уметници волели су да посећују дом Брикових – они су дискутовали о друштвеној ситуацији, рецитовали су своје стихове, „претресали“ идеје о томе како променити свет.

Ипак, то вече било је сасвим другачије од других; висок и згодан, са изгледом обичног радника и дубоким гласом, у собу пуну дима ушетао је Мајаковски – „разјарени бик руске књижевности“. Љиљина 19-годишња сестра довела је овог младог песника чије су песме оштро осуђивале буржоазију, притом одушевљавајући радикале, и према којима је мало ко могао да остане равнодушан… Пратећи традицију салона Брик, у ком су гости читали своје радове, Мајаковски је изложио своју футуристичку поему „Облак у панталонама“, притом непрестано гледајућу у Љиљу. Сви су занемели – песма је била толико интезивна и упечатљива. А, Владимир? Он је просто и без стида упитао Љиљу: „Могу ли ово да посветим вама?“

Љиља је и раније чула за овог „бомбастичног“, неспретног човека, који је због политичког активизма три пута био у затвору још као тинејџер, који се преселио у Москву да би студирао уметност, који је рецитовао револуционарне стихове у конторверзним уличним перформансима… Била је одушевљена оним што је видела, али и изненађена да се испод толико интензитета и снаге заправо крије један угрожен човек. Његове речи су је опчиниле и коцка је била бачена – те вечери започела је једна од најватренијих и најдраматичнијих љубави у руској историји… Истог дана Мајаковски је поверио свом пријатељу Корнеју Чуковском како је најзад срео ону праву, непоновљиву, једину жену своје маште.

Ипак, те вечери, стваралаштво Мајаковског није очарало само Љиљу, већ и њеног супруга. Осип је био значајан књижевни критичар и издавач тог доба, те је на лицу места платио младом песнику да објави поему „Облак у панталонама“. У наредним месецима, поема је нашла свој пут до народа, и њена популарност попримила је неслућене размере, трајно утабавши пут Мајаковском, што је он умео ваљано да искористи… Данас га знамо као човека који је устоличио руски футуризам, као иноватора, као неког ко је у поезију унео „лексику улице, екстатичан тон, експлозиван језик, необичан речник, цитате, нове жанрове поеме, степенаст стих“, те као најистакнутију личност уметничке стране совјетске револуције.

На почетку поеме стајала је посвета „Теби, Љиљо!“ (премда је док је писана посвећена песниковој младалачкој љубави Марији, али како то у животу бива – није коме је намењено, већ коме је суђено). Од тада до судњег дана, свако слово, свака реч Владимира били су посвећени Бриковој.

Истовремено је и Љиљин супруг, поменути Осип Брик, постао његов пријатељ, уредник, али и веран савезник у сваком културном подухвату. У годинама које ће доћи – Осип, Љиља и Мајаковски чинили су нераскидивни тројац који је живео неконвенционалним животом, али и својим радом и делом инспирисао књижевне и уметничке покрете Совејтског Савеза. Наравно, средиште тог тројног пакта, који је био не само пословни, већ и љубавни, чинила је Љиља.

пиштољ из кога је Мајаковски пуцао себи у главу

Помало ексцентрична, али шармантна Рускиња била је миљеница руске авангарде, елегантна жена са великим, увек живим очима.. Љиља је рођена у Москви у породици јеврејског адвоката и професорке музике. Добила је типично образовање тадашње европске средње класе – свирала је клавир, говорила француски и немачки. Студирала је архитектуру на московском универзитету, учила балет и глуму и писала је поезију. У њеном дому редовно су се окупљали руски уметници и писци, али и гости из Париза и Берлина, доносећи идеје и вести из тамошње уметничке експлозије.

Њена лепота била је неконвенцинална, баш као и друштво у ком се кретала, али њена харизма и храброст мало су кога остављале равнодушним. Увек је била тако слободна, врло индивидуалистичка жена – пре, за време и после револуције. Имала је снажну и упадљиву личност, била је муза, инспирисала је људе око себе, давала је енергију другим људима, а то је у доба револуције била веома важна улога. За њу је бити муза представљао посао, урођени таленат и тај задатак био је испред тога да буде лепотица или љубавница.

Афера змеђу Љље и Мајаковског била је јавна, нико није ни покушавао да је сакрије; штавише овај тројац је живео заједно и функционисао као породица. Песник је имао своју собу у дому Брикових и фотографије овог друштванца сведоче о јединству и хармонији – Љиља увек стоји насмејана између два мушкарца. Ипак, љубав према Мајаковском у неким тренуцим превализалзила је њена осећања за супруга, те се пар дословце није раздвајао, и данас неке од њихових интимних тренутака можемо видети и на старим сликама – они леже испреплетени у морској води, пију кафу у кафеу, седе сконцентрисани на посао… Љиља је 1918. написала: „Након што сам тестирала своја осећања према песнику, била сам у стању да саопштим Брику са сигурношћу о мојој љубави према Мајаковском. Сви смо одлучили, међутим, да се никада не раздвајамо и да пролазимо кроз живот као интимни пријатељи, уско повезани узајамним инетресима, укусима и радом“. Исте године високи, продоран Рус даровао је својој вољеној прстен на чијој су предњој страни били изгравирани њени иницијали (Л.Ю. Б), који су уједно и прва три слова речи „љубав“ на руском (любовь), док је на унутрашњој страни писало „Волођа“, како га је она звала.

Преписка која је остала иза Мајаковског најбоље показује колико је песник волео ову жену, он ју је сматрао својом супругом и о томе је јавно говорио… Многа од тих писама уместо његовог потписа имају нацртаног пса, што је требало да симболизује његову оданост. Не само писма, већ и стваралаштво Мајаковског били су обојени посвећеношћу и љубављу према његовој Љиљички.

„Запамтите –
иИза тог прозоа
у лудилу
први пут сам вам помиловао руке’’

Али онда се песма гради на темељима самосажаљења и страха од одбацивања

‘’Ви данас седите овде
са тим гвозденим срцем
другог дана ћете ме избацити

поред ваше љубави, мени нема сунца“,

само су неки од стихова великог Владимира упућених Бриковој…

Овај брачни троугао заправо је добро функционисао неко време.Али с обзиром на несталну и мелодраматичну личност Мајковског, те на Љиљине хировите и променљиве емоције, никога не чуди што је афера временом постајала нестабилна и мучна. Крајем 1922. ватрена Брикова почела је да се „хлади“, истовремено започињући друге љубавне авантуре и постајући окрутна и крута према песнику. „Волођа је такав јадничак, чак ми приређује сцене верности“, иронично је причала тада…

Мајаковски и Брик

Мајаковски је пронашао начин да се носи са оваквим плимама и осекама у Љиљиној глави – и он је неретко уживао са другим женама, а једном приликом записао је и да је „слободан од љубави и оговарања“. Међутим, то је било најдаље од истине, у његовом срцу било је места за још много дами, али ниједна није могла да трајно истисне истовремено бескрупулозну и величанствену Љиљик.

Она га је некада до бола волела, некада силно мрзела, али само једно било је константно – никада није могла да се одрекне осећаја моћи који је имала над Мајаковским. И на томе је предано радила, више него на било чему другом. Одржавати љубав тако великог човека било је важно, али владати над њим било је још важније… „Мачка која је изгубљена у вртлогу страсти – то је само једна од улога коју играм за њега. Али он је мушкарац и ја морам да глумим да бих одржала статус омиљене љубавнице. У љубавним играријама има много радости, али једна је јача од свих порока – владати! Не само његовим креветом, него читавим његовим животом“, написала је Љиља у својој аутобиографији.

 

Овај однос је некако опстајао, често на стакленим ногама, али је полако попримао обрисе „поквареног зуба“ – трулио је, трошио се и почо је да „досађује“. У касним 1920-им Љиља је написала Мајаковском да су њихови животи постали рутина коју она не може да поднесе, те да им је неопходна пауза. Тада је Мајаковски отпочео аферу у Паризу са младом руским моделом, Татјаном Јаковљевом. Али, нераскидиве нити везивале су овај пар, и они су наставили да буду у контакту, јер једно без другог нису могли и нису умели. Већ 1928. године Љиља и Мајаковски су се поново ујединили, почевши да као луди пишу заједничким снагама…

Само две година касније свему је дошао крај. Док су Брикови боравили у иностранству, Мајаковски је 14. априла у својој канцеларији пуцао себи у главу. Човек који је волео живот и презирао самоубиство, јавно и оштро осудивши Јесењина због истог, човек који је аутор стиха „умрети је лако, живети живот кудикамо је теже…“, на концу свега пресудио је себи, оставивиши опроштајно писамце просто насловљено „Свима“. Његов последњи крик, последњи апел пре смрти, био је исти онај који је обележио његов живот – молио је за Љиљину љубав.

„Понекад кажу – случај је папрено јасан. О обалу живљења – разби се љубавна лађа. Са животом свео сам рачуне, не треба списак гласан узајамних болова, увреда и свађа. Остајте срећни!

За моју смрт не кривите никог, и молим вас не сплеткарите! Покојник је то највише мрзео. Мама, сестре и другови, опростите, ово није начин, другима га не препоручујем, али ја нисам имао излаза. Љиљо, воли ме“.

Љиља је на овај хорор одговоралила онако како је најбоље умела – не непомичном тугом, већ жестоком енергијом; месеце је провела само сређујући његова писањија и сакупљајући материјал за сабрана дела песника. Ипак, чак и тада је на површину испливала њена крута природа; иако потресена, она није била затечена. „Убио се јер је био такав. Уосталом, то и није био први покушај, него трећи. Зашто се убио? Зато што је био ненормалан! Нормални људи не говоре у стиху, а он је био песник – то значи другачији од других“, рекла је она.

На опште изненађење, исте године када је Мајаковски отишао на други свет, „совјетска сирена“ се развела од Осипа и преудала за војног команданта Виталија Примакова. Можда је то био паметан, тактички потез да себи обезбеди контакт с Стаљином како би Мајаковском обезбедила државно признање и место које му је припадало у историји руског народа. Након што је примио њен лични захтев, Стаљин је написао: „Он је још увек најбољи и најталентовањи песник совјетске епохе. Равнодушност према његовом културном наслеђу је злочин“. Сабрани радови Мајковског објављени су 1935. године. Годину дана касније Примаков је ухапшен као издајник, затворен је и стрељан.

Љиља је наредне године провела безумно пишући, и успут се посветила вајању огромне бисте Мајаковског. Поново се удала 1938. године за 20 година млађег књижевног критичара Василија Катанињана, са којим је остала све до смрти 1978. године.

„Сањала сам – свађам се с Волођом због тога што се убио, а он ми је с таквом нежношћу ставио пиштољ у руке рекавши: ‘Свеједно је, и ти ћеш то исто сама урадити'“, написала је у свом дневнику 1970. године Љиља. Осам година касније, након кобног пада због кога је остала прикована за кревет, муза руске авангарде је заиста себи одузела живот, те се испоставило да је њен сан био пророчки.

Њено тело је кремирано и просуто по Подмосковској шуми на чијем почетку стоји њен „надгробни“ камен. Све што на њему стоји јесу иницијали Л.Ю. Б, баш као и на прстену који јој давно, давно пре смрти даровао Мајаковски.

Приредио: Остоја Војиновић

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here