Трагом Међе Вука Манитога

Пише: Милија Пајковић

Кад се спомене Међа Вука Манитога најприје се помисли на истоимену поему нашег познатог пјесника Матије Бећковића, коју је објавио 1976. године, у издању Српске књижевне задруге. Међутим, стварна Међа Вука Манитога нема превише додирних тачака са овом Бећковићевом, замишљеном, сем узајмљеног архаичног назива и сажетог казивања Вука Караџића о њој, које је постављено као уводник за збирку. Бећковићева међа, иако се мисли на исту, нешто је друго – то је, у ствари омеђени простор у којем његови јунаци и јунакиње бију мукотрпну животну битку са живописном, али, у исто вријеме, и са суровом природом, која је приказана кроз, махом, јединствене изразе и ријечи ровачког крајолика, уобличене у моћно литерарно обличје. Уосталом, већи дио његовог стваралаштва повезан је нераскидивом везом за тај крај, у којем је провео и дио дјетињства, за Ровца, Веље Дубоко и његов засеок Вукодо.

А први писани помен, од оних који постоје, Међе Вука Манитога, оставио је један други Вук, нимало манит, онај који нам је подарио праву азбуку, језик, чија је претежна основа из Црне Горе, затим мноштво сакупљених прича, басни, пословица, бајки, тако спасивши од заборава то истинско благо – Вук Стефановић Караџић из Тршића код Лознице.

Он је у својим ,,Етнографским списима“ из 1834. године јасно и недвосмислено напоменуо и обзнанио:
– Знаци од зида без креча и земље, који је ишао до Бијеле Горе ( више Граова – преко Цуца, Кћевских планина, повише Пљешиваца, преко Острога, планине Бјелопавлићке, и Мораче Доње) до Кучкога Кома. Од једнога краја до другога ове међе пријекијем путем има око четири дана хода: а кад би се ишло преко гудура и литица поред ње, било би много више. Од онога по којега се имену ова међа зове, ништа се више у народу данас не чује, осим што гдје који додају: Међа Вука махнитога..

Један наш други, уистину, велики пјесник, Витомир Вито Николић, такође је споменуо Међу Вука Манитога, покушавши да у својим новинским написима, подробније појасни о њој, а и да нађе било какав њен остатак, посветивши и један дио љета томе, али је трагање било безуспјешно и одустао је Није се Витомир Николић бавио само Међом, него и претпоставком да је Троја негдје око Скадарског језера, као и нашом далеком прошлошћу, а сва та његова смјела размишљања, приредио је и објавио Милорад Бошковић у књизи ,,С краја на крај заборава“, у издању ЦИД-а из Подгорице, 2000 године.

Пошто ме Међа Вука Манитога привлачила поодавно, од онда кад сам и први пут сазнао за њу, успио сам обилазећи недођије и пространства Црне Горе да пронађем више остатака њених зидина, на различитим мјестима, уједно склопивши правце њеног пружања.

То што сам пронашао сам или на основу појашњења других, махом мјештана тих крајева, убиједило ме је да је Међа Вука Манитога непобитно постојала, да није само одраз пуке легенде и народних нагађања, а оно што не може нико да оповргне –она досеже у нашу далеку прошлост.

Била је дуга засигурно преко петсто километара и пружала се од залеђине старог српског краја, Дубровника, преко Конавала ( занимљиво је да су неки становници овог краја, иако су католичке вјероисповијести, задржали своја црногорска презимена, црногорску ношњу и капу, али и обичаје, а презимена Брајковић, Копривица, Ивановић, Петровић, Драгићевић, као и имена Живан, Живана, Милица, Рада, Стана, Вито, Вук, Милослав иду у прилог томе, иако би неки хтјели да то прекроје онако како њима одговара), затим, преко Бијеле Горе и Трешњева у Цуцима, Бјелопавлићких планина ( Прекорница,), изнад Загарача, обухвата Доњу Морачу, а један крак досеже и до Братоножића, а остатке зидине сам пронашао у селу Болесестра, на врху Вјетерника, даље обухвата и дио колашинског и мојковачког краја, качи дио бјелопољског крајолика, продужава преко Бихора, онда захвата беранску долину са околином, са, засада, два позната неолитска налазишта, који се налазе један наспрам другог, па вијуга десном обалом Лима, избија на Тројанске планине ( Проклетије), Кучки Ком, а одатле преко села и катуна Куча силази ка подручју Малесије и
Скадарском језеру.

У једном врту у насељу Вуксан-Лекић пронађен је метални медаљон из доба Александра Македонског, који се чува као породична драгоцјеност, а на том подручју чести су и налази керамике и појединих предмета из разних периода, што свједочи да прича о Међи Вука Манитога није без основе..

Киклопски сухозид Међа Вука Манитога био је висок око три метра, дебљине и основе од два метра, понекада и више, а као његова надовеза кориштени су и природни зидови у виду стијена и гребена. Оно што је веома занимљиво јесте то да се на сваких два-три километра налазила пијаћа вода, и то у бунарима, изворима или у окапинама, а у склопу Међе постојао је и пут или стаза, које су касније искористили освајачи, као, рецимо, Хелени ( Грци) и Римљани, чију цивилизацију и градитељску умјешност нико и не оспорава, али су прије њих то махом градили становници тих крајева, познати по зидању, тако да је касније и кориштена та стара путна мрежа и дограђивана. Римски путеви са миљоказима били су махом широки три метра, а на неким нашим планинама, на њиховим падинама и увалама пронашао сам остатке калдрмисаног пута ширине чак четири метра са ивичњацима, а сличне стазе и путеве, такође, поплочане, открио сам и на неким мјестима у близини Тузи.

Занимљиво је да дио Зида у Бјелопавлићима, тачније у селу Јовановићи, неки називају Дукљанинова међа, али су ми поједини старији житељи потврдили да је то, у ствари и Међа Вука Манитога.

Витомир Николић је добро уочио да на свим тим подручјима постоји доста имена и презимена чија је основа именица вук, па му није било тешко да се прихвати телефонског именика, али и мукотрпног посла да извуче и забиљежи скоро сва та презимена.

Да није то случајност, напоменуо бих да већина народа има понеку животињу која је њихов симбол, а код Срба ( Словена, односно Илира, јер се ради, по мојем мишљењу о истородном народу, а све је много јасније кад се сасвим одбаци отрцана и од велике употребе излизана тврдња да смо у југоисточни дио Европе стигли у седмом вијеку, као и покушај доказивања повезаности неких других народа са Илирима, што је својеврсна обмана) она је, управо – вук. Вук је некада био савезник човјека, помагао му је у лову, био уз њега, а онда га је човјек одбацио и издао, али није и заборавио, па је отуда и симбол нашег народа. Тако је и народна приповијест ,,Вук и ајдук“, коју је забиљежио књижевник Драган Лакићевић и објавио у истоименој књизи, сличног садржаја.

О повезаности нашег народа са вуком, показује и то да се, кад би се родило мушко дијете, говорило:,,Родила вучица вука“. Постоји и пословица ,,Вук длаку мијења, ћуд никако“. У породицама у којима су умирала мушка дјеца давана су другој имена Вук, јер је оно магијско и заштитничко.

У сваком случају, не треба бити искључив и тражити рјешење назива Међа Вука Манитога само у томе да је то био неко ко се звао Вук, него је могуће и не треба одмах одбацити и такву могућност да је у питању омеђена територија вука, митолошког заштитника нашег народа. Међутим, постоје и произвољне тврдње појединаца да је Вук Манити био тај и тај, нарочито ако је родбински повезан са тим и да је тај био неки велики јунак, иако то није познато историји и јавности. Него, добро је ако још не испадне да је то, у ствари, Вук Маниту, а Маниту је дух сјевероамеричких Индијанаца.

Послије Вука Караџића о међи је писао и др Вилијем Душан Лебл, универзитетски професор из Прага и то 1850. године, који је, као гост Петра Другог Петровића Његоша, обишао дио зида и увјерио се у истинитост тврдњи о његовом постојању, затим Константин Јиречек, такође Чех, историчар и професор, крајем деветнаестог вијека и нешто касније наш познати етнолог и универзитетски професор Јован Ердељановић.

Др Лебл је хтио да од самог Његоша добије неке ближе податке о Зиду, али их ворац ,,Горског вијенца“ и ,,Луче микрокозме“ није имао:

– Не знам чему би овај Кинески зид могао служити у Црној Гори – одговорио му је Његош.

Лембл, иначе љекар по струци, као и предавач медицинских наука, написао је том приликом:

– Дивљења достојна знаменитост и оријашки споменик из непознатих времена о којем само легенде круже у народној историји.

Да није тако, један такав интелектуалац, који је и доста путовао, не би био тако усхићен и не би то сигурно писмено забиљежио.

– Озидан је самим крупним камењем и то у једном смјеру преко брда и долина – закључио је Лебл.

А кад је већ споменут Кинески зид, овај црногорски је око пет пута мањи, али зато више хиљада година старији.

То ме подсјетило на моје истраживање дијела Братоножића, кад ми је у Болесестри једна старица рекла за један велики сухозид да је стар ,,Бог те пита, синко, кол’ко вјекова и кол’ко ‘иљада година“!

Наравно, и ово чудо Црне Горе, Међа Вука Манитога, доживјело је муке и јад управо од својег становништа, а и од бројних освајача који су немилице упадали на наше просторе, али су увијек били увијек избачени. Од зида Међе Вука Манитога, дуж цијеле дужине, узимани су понајбољи комади и постајали су саставни дио кућа, помоћних просторија, штала, па и неких других грађевина.

Штету у једном другом погледу и смислу овој нашој старини наносе, намјерно, ненамјерно или због незнања и поједини истраживачи, новинари, корисници фејсбука и сличних новотарија, као, уосталом, кад су у питању и неки други налази, па и друге области нашег дјелања.

Да је Међа Вука Манитога неким другим народима, знали би они и умјели сигурно да од ње направе изузетну туристичку занимљивост. Па зар, на примјер, Шкотланђани нијесу направили свјетску причу о наводном чудовишту Неси или Нес које тобоже обитава у језеру Лох Несу, које се налази у сјеверној Шкотској, близу града Инвернес, иако научници побијају такве тврдње и за сада не постоји ниједан ваљани доказ, али тај крај посјећују туристи из цијелог свијета?

Од почетка Међе Вука Манитога до њеног краја, барем оног дијела за који мислимо да ту и завршава, ми свијету, сем њених остатака и старих путева, имамо шта и да покажемо – разне утврде, градине, тврђаве, храмове, уз прекрасну и прелијепу природу, а Међа се провлачи кроз равнице, шуму, по планинама, уз ријеке, језера и близу мора. Доста је оних који би радо допутовали да осјете дах старине и да осјете и доживе пустоловине равне оним на филмском платну, а и оно што је веома важно за нас – да схвате колико смо стар народ и колико смо своји на своме!

А о познатом гостопримству, које, додуше, пријети да ишчили, о још увијек здравој и укусној храни и изванредним пијаћим водама, излишно је и напомињати – то се подразумијева и Међа Вука Манитога треба да буде разлог више за знатижељнике свијета да своју знатижељу утоле управо код нас!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: