Трагом уранијума: 26 година касније…

Још једна годишњица у бескрајном низу српског страдања. Још један 24. март који нас немилосрдно подсећа на бол, на губитке, на злочин који траје. Прошло је 26 година, а оњихов сиромашени уранијум и даље тихо ослобађа свој отров, убијајући нас полако, подмукло – не бомбама, већ болестима, раком који прождире животе на овим просторима…

Статистике су неумољиве – у Србији је у годинама након бомбардовања запажен алармантан пораст малигних обољења. Према подацима из тог периода, инциденца рака у појединим регионима, посебно онима који су били изложени муницији са осиромашеним уранијумом, значајно је порасла. Стручњаци упозоравају да овај карцерогени материјал, расут током 78 дана агресије, има полуживот од 4,5 милијарди година, што значи да његово зрачење и хемијска токсичност настављају да угрожавају здравље становништва, посебно деце рођене у постконфликтном периоду. Леукемија, лимфоми и тумори на различитим органима постали су део свакодневице многих породица, а научне студије указују на директну везу између изложености осиромашеном уранијуму и ових обољења.

Ова нелегална акција, изведена без одобрења Савета безбедности Уједињених нација, није била само напад на суверенитет једне земље, већ и на право њених грађана на живот и здравље.

Последице нису ограничене на физичку патњу – еколошка катастрофа изазвана бомбардовањем хемијских постројења и загађењем природе и даље угрожава пољопривреду, водоснабдевање и целокупни екосистем. Правда за овај и остале злочин никада није задовољена, а међународна заједница углавном ћути пред размерама штете коју је оставила за собом.

Сећање на 1999. није само подсетник на бомбе – оно је вапај за одговорношћу и заустављањем тихог геноцида који траје.

Док се боримо с порастом оболелих , питање остаје – ко ће одговарати за злочине који нас и данас убијају?

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: