Tragovi Srba u zemlji Apača

Piše: prof. dr Miloš Ković

U Arizoni, u pustinji Sonori, u zemlji Apača, pod njihovom svetom planinom Grejem, nalazi se pravoslavni manastir Svetog Pajsija. Posvećen svetitelju koji je krajem XVIII veka sa grčkog na ruskoslovenski preveo Dobrotoljublje i tako pokrenuo obnovu duhovnog života u carskoj Rusiji i slovenskom svetu, ovaj manastir donedavno je pripadao Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Sada je u sastavu Ruske zagranične pravoslavne crkve i u njemu nema Srpkinja. On, međutim, na svakom koraku, čuva naše tragove.

Ovde, u ovoj dalekoj pustinji, srpski putnik suočava se sa sobom, prepoznaje svoje svetinje i oseća njihovo zračenje. U susretu sa Apačima, narodom junačke istorije, koga je ista ruka koja danas davi Srbe podvrgla genocidu, nebrojeno puta prevarila, zatvorila u geta, izložila grabežu multinacionalnih rudarskih kompanija, on će možda moći da zaviri u budućnost, da nasluti ono što, ukoliko se nešto ne promeni, čeka i njegov narod.

Putnik će, kada posle duge vožnje kroz pustinju konačno uđe na kapiju manastira, sa leve strane spaziti jednu lepo skrojenu omanju građevinu, sa krstom na pročelju. To je kapela posvećena Svetoj Anastasiji, ženi Svetog Simeona (velikog župana Stefana Nemanje), majci Svetog Save i Svetog Simona (kralja Stefana Prvovenčanog). Već tu ćete se susresti sa znanim likovima srpskih svetih. Kada je čula da sam srpski istoričar, monahinja gostoprimac zamolila me je da joj protumačim ko je ko na ikoni Svetih sremskih Brankovića. Govorila nam je o nedavnoj poseti sestrinstva, predvođenog ocem Milošem Vesinim i pokojnim akademikom Dimitrijem Stefanovićem, srpskim svetinjama. O Srbiji i njenim manastirima pričala je sa takvom pobožnom radošću, kao da je govorila o poseti Jerusalimu i Svetoj Zemlji.

Slike srpskih manastira nalaze se i na zidovima prostorija u kojima borave gosti manastira. Među njima, na posebno istaknutom mestu, ikona Svetog Vasilija Ostroškog. Na ulazu napisana molba da se vrata pažljivo zatvaraju kako se kroz njih ne bi provlačile škorpije, otrovni pauci i slična pustinjska stvorenja.

U današnjoj kapeli svete Anastasije nekada se, sa svojom porodicom, Bogu molio prethodni vlasnik ovog poseda. Kada je čuo da njegovu zemlju hoće da kupi jedan hrišćanski manastir, ovaj pobožni protestant prodao ju je po simboličnoj ceni. Sestrinstvo je tako, po savetu lekara, zamenilo kalifornijsku vlagu za pustinjski vazduh Arizone.

U početku su se sve Službe Božije obavljale u kapeli Svete Anastasije. Danas se u središtu manastira uzdiže veliki, novoizgrađeni hram Uspenja Presvete Bogorodice. On ima dve prostrane kapele. Severna je posvećena Svetom Jovanu Kalifornijskom i Svetom Nikolaju Srpskom, a južna Svetom Pajsiju i Optinskim starcima. I opet – sa ikona vas gledaju oči najvećeg Srbina posle Svetog Save, kako ga je nazvao Prepodobni ava Justin, i oči kalifornijskog i šangajskog Svetitelja, ruskog plemića srpskog porekla koji je nekada, kao beli ruski prognanik, bosonog prodavao Politiku na ulicama Beograda.

Sestrinstvo još zna celu srpsku liturgiju i peva bogomoljačke pesme Svetog Vladike Nikolaja. Snimile su ih na posebnom kompakt-disku, uz koji su priložena objašenja o tome ko su bili Vladika Nikolaj i srpski bogomoljci. U manastirskoj prodavnici poklonile su mi knjižicu sa fotografijama procvetalih pustinjskih kaktusa, koje su same napravile, praćene na engleski jezik prevedenim izvodima iz Nikolajevih Molitvi na jezeru. Tajna prirode tu je otkrivena kroz misli Srpskog Svetitelja.

Na malom manastirskom groblju sahranjeno je nekoliko Srba. Pokazaše nam i spomenik nekadašnje članice sestrinstva, potomka jedne od najuglednijih apačkih porodica. Naša Crkva je, eto, u svom monaštvu imala i žene apačkoga roda.

U Crkvi Uspenja Presvete Bogorodice, kao najveću dragocenost, monahinje će vam pokazati čestice moštiju Svetog kneza Lazara. Potresan je taj nenadani susret sa svetim knezom u ovom dalekom svetu. Za srpskog poklonika to je, zasigurno, vrhunac boravka u manastiru Svetog Pajsija.

U Beogradu neprestano slušamo o tome kako smo zarobljeni u svojoj nesrećnoj — gubitničkoj, orijentalnoj, pravoslavnoj, osmanskoj, ruralnoj, komunističkoj, kolektivističkoj, genocidnoj — prošlosti i kako je potrebno samo da se potrudimo da ličimo na srećne zapadne narode, da dozvolimo da nas kolonizuju, eda bismo i mi živeli kao sav normalan (zapadni) svet. Ovde, u pustinji Arizone, kao da se srećemo sa nekim drugim narodom istog imena. Tu, na drugom kraju planete, srpskim svetiteljima koji su na ovom svetu živeli pre osam stotina godina, podižu se kapele i crkve kako bi, u njima, uveliko pokolebani zapadnjaci potražili smisao i mir. Čovek mora da ode u pustinju Arizone, da bi razumeo: „Pravoslavno Hrišćanstvo srpskog stila i iskustva, izraženo u bogougodnim ličnostima, prvenstveno u Svetom Savi Nemanjinom“, kako svetosavlje definiše Vladika Nikolaj, jedini je kulturni model koji smo sami za sebe stvorili, koji je izdržao vekovnu probu vremena, koji nam je doneo snagu da sve izdržimo, koji stranci prepoznaju kao autentičan i privlačan. Sve ostalo što smo kao narod postizali, kroz svoje junake, pesnike i naučnike, bili su samo slavni i prolazni trenuci.

Izvor: Andrićev institut