Трајност Косовског завета: Књига историчара др Милоша Тимотијевића „Митови новије српске историје“

Тврдњу да су Срби светосавски народ треба схватити као историјску чињеницу, јер су послије његовог склапања „завјета“ односно савеза са Богом масовно примили хришћанство и стекли снажну свијест о посебности, указује историчар др Милош Тимотијевић у новој књизи „Митови новије српске историје“ у издању куће „Катена мунди“.

Причом о „дјеци Светог Саве“ он започиње низ од девет студија које се баве културом сећања. Јавно обележавање историјских догађаја и личности је у Србији било изузетно осетљиво питање у 19. у 20. вијеку, па Тимотијевићеви научни радови, занимљиво и динамично писани повремено подсећају на Домановићеве сатире, преносе Новости.

То је можда најуочљивије у причи како је власт у 19. и 20. вијеку обележавала Бој на Љубићу, кључну битку Другог српског устанка који је донео независност Србији, што је постало неважно у Југославији, коју је Србија створила. Симболична је и судбина споменика трагичном хероју боја Танаску Рајићу, на чије се постављање на врху Љубића чека од 19. вијека.

Књига почиње изузетном студијом „Дјеца Светог Саве: порекло и смисао заветне заједнице код Срба“ које се бави питањем зашто у народној свијести историја, све до 18. века и појаве модерне науке, почиње тек од Немање и Саве, иако историјски извори Србе помињу много раније. Око овог интригантног питања створено је много теорија завера које „објашњавају“ како су „бечки и берлински историчари“ сакрили древну српску историју чак и из националног предања. Др Тимотијевић утемељено објашњава због чега је сам народ одбрао Савино вријеме као почетак историје, али и два тока свести о прошлости: традиционални „заветни“ који је основа морала и идентитета и супротстављени који је лажно научни, јер се не бави ни истраживањем ни чињеницама, већ презире „назадне“ српске митове и мијења их „напредним“ туђим митским представама о Србима. Посљедице су трагичне, јер је целокупна људска цивилизација настала на култу предака и митовима, на којима се темељи обичајно право и морал. Искуство је показало да брисање и злоупотреба митова доводе до културне амнезије и дезоријентисаности и на крају до нестанка традиционалних народа и цивилизација.

Он указује да је послије примања хришћанства од Римског царства сваки народ био укључиван у „заједницу изабраних“. Срби, код којих је веома изражена свест о особености, ову веру су пригрлили као своју тек када је „наш човјек“ Сава изборио самосталну српску цркву и отишао у Свету земљу да лично склопи савез са Богом у име српског народа, чиме га је учинио „савршеним“ и „новим Израиљем“. Тај тренутак је у предању постао нулта тачка историје.

,,Смисао концепта изабраног народа код Срба, односно „заветне заједнице“, идеје која је касније постала позната као „косовски завјет“, значи одржавање идентитета народа јер то омогућава укључивање историје српског друштва у Божији план спасења. По том схватању, Србе као „завјетну заједницу“ обликује саосјећање историјске свести и континуитета од Светог Саве до савремених дана и убудуће, до другог доласка Христовог. Прихватање такве заједнице значи и саосјећање са заслугама и кривицом предака, затим и спремност на жртву као облик надвладавања смрти. Човек у нацији својом вољом чува заједницу кроз своја дела, жртве, подвиге и самосазнања. Жртвом датом за заједницу не губи се ништа. Она се приказује као облик превазлажења индивидуалности и потврђивања личности осећајем присуства историјске заједнице у себи, условом њеног опстанка у времену, јер је у питању солидарност и континуитет међу генерацијама, умрлим, живим и будућим“, објашњава др Тимотијевић.

Извор: Новости

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: