Треба ли Србија да брине због „бајрактара“ у региону: Чиме Војска Србије може одговорити?

Министар одбране БиХ Зукан Хелез је 23. септембра потврдио да Министарство одбране Босне и Херцеговине преговара о куповини шест беспилотних летелица „бајрактар“​​ТБ2 од Турске, али није навео више детаља о планираном споразуму.

„Договорамо куповину и три система за управљање, а имамо две екипе које су отишле тамо да се обучавају“, рекао је Хелез за „Аваз“.

Уколико заиста набави турске летелице, БиХ ће постати четврти корисник „бајрактара“ на Балкану, будући да их у оперативној употреби већ имају војске Албаније (три летелице) и Румуније (18 летелица уговорено, испоручено 6 до 12), као и тзв. косовске безбедносне снаге (пет летелица). 

Такође, за сада не постоје поуздане информације које је, и у случају тзв. КБС да ли је, Турска заједно са летелицама испоручила и одговарајуће наоружање за њих.

Шта је „бајрактар“?

У питању је извиђачко-борбена беспилотна летелица турске производње која спада у класу МАЛЕ (Medium-altitude long-endurance) беспосадних ваздухоплова, будући да има плафон лета већи од 5.000 м и аутономију лета од чак 27 сати.

Максималан долет „бајрактара“ је око 4.000 км, уз максималну удаљеност од земаљске управљачке станице од 150 до 300 км у зависности од конкретне верзије. Турску летелицу одликује и релативно мали радарски одраз који износи између 0,32 до 0,66 м² у чеоном пределу, а максимална и брзина крстарења износе 220 односно 130 км/ч.

Будући да се ради о извиђачко-борбеној беспилотној летелици, поред оптоелектронске опреме закачене испод предњег дела трупа, „бајрактар“ има четири подвесне тачке испод крила носивости по 23 кг, на које се могу качити различите врсте наоружања.

Максимална полетна маса је 650-700 кг, док је маса корисног терета (у коју спадају електронска опрема и наоружање) око 150 кг. Основно наоружање летелице су полуактивно ласерски вођене бомбе и противоклопне ракете домета 8 до 15 км, у зависности од конкретног средства.

Једна од главних предности турске летелице је могућност аутономног лета у случају губитка везе са управљачком станицом на земљи. У том случају, „бајрактар“ наставља лет по унапред задатој путањи са опцијом да се након обављене мисије врати на аеродром са ког је полетео.

Управљачки и комуникациони системи ове летелице су, бар декларативно, у одређеној мери отпорни на електронско ометање. Ово се баш и није показало као тачно, будући да су руски системи за електронско ратовање попут „красухе“ имали успеха у ометању „бајрактара“ не само у Украјини, већ и током сукоба у Нагорно-Карабаху.

Вреди нагласити и да је Турска 2020. године представила нову верзију под ознаком ТБС, којој је уграђен систем сателитске комуникације, чиме је омогућено управљање летелицом преко сателита што у великој мери повећава долет и аутономију лета.

Чиме Србија може одговорити – беспилотне летелице и ПВО

Што се тиче беспилотних летелица које су у одређеној мери упоредиве са турским „бајрактарима“, Србија располаже са три врсте ваздухоплова – ЦХ-95 и ЦХ-92А кинеске производње, као и домаћим „пегазом 11“.

Према речима уредника ТВ Фонт Андреја Млакара, у питању су беспилотне летелице, које су намењене за извиђање и борбене задатке. Војска Србије тренутно у употреби има по шест кинеских и 12 домаћих летелица.

Од три набројане, по својим техничко-тактичким карактеристикама најсличнији „бајрактару“ је ЦХ-95. Ова летелица има аутономију лета од 25 сати и плафон лета већ од 5.000 м (поједини извори наводе да може летети на висинама до чак 8.000 м), због чега се такође може класификовати као МАЛЕ беспосадни ваздухоплов.

Максимална брзина је 280 км/ч, брзина крстарења око 200 км/ч. Максимални долет кинеске летелице је 4.000 км (што се може повећати употребом још једне управљачке станице), док је максимална удаљеност од исте око 200 км, што значи да до те даљине управљачка станица може примати информације прикупљене сензорима летелице.

ЦХ-95 има две подвесне поткрилне тачке за качење наоружања и друге опреме (попут контејнера за електронска дејства), а носивост се процењује на између 200 и 260 кг. У расположиво наоружање ЦХ-95 такође спадају различите вођене бомбе и ракете, а познато је да је Војска Србије набавила вођене ракете из породице ФТ-8, домета око осам км.

Када је у питању ПВО, Војска Србија не мора да брине због „бајрактара“ у суседним земљама, оцењује Млакар, додајући да би се за обарање беспилотних летелица углавном користили системи попут ПАСАРС-а, „панцира“ и кинеског ХКу-17АЕ.

„У суштини најбољи одговор за ‘бајрактаре’ су ПАСАРС-и, намењени за мање дронове и беспилотне летелице са плафоном лета до 5.000 м висине. ‘Панцир’ је највише користио до сада у Украјини, а и ХКу-17 је добро решење. У питању је кинеска верзија ‘тора’, тачније његова усавршена верзија, коју има и Саудијска Арабија. Тако да то (‘бајрактари’) није никакав проблем“, изјавио је Млакар.

Подсећања ради, ПАСАРС (противавионски самоходни артиљеријско-ракетни систем) је хибридни систем наоружан чувеним противавионским топом у калибру 40 мм „бофорс“ Л/70 и ракетама земља-ваздух „игла“, „стрела“ или „мистрал“ у зависности од варијанте. Војска Србије тренутно има пет батерија ових система у употреби.

Такође Војска Србије располаже са једном батеријом руског „панцира“, ком се приписује обарање већег броја „бајрактара у Украјини и две батерије кинеског система ПВО кратког домета ХКу-17АЕ. Кинески систем намењен је за обарање разноврсних нисколетећих циљева, првенствено прецизно вођене муниције, крстарећих ракета, вођених авио-бомби, беспилотних летелица, односно циљева који имају мањи радарски одраз, али и оних са већим као што су хеликоптери и борбени авиони.

Системи за електронско ратовање

Уз системе ПВО, Србија се у домену борбе против беспилотних летелица може ослонити и на системе за електронско ратовање. Један од њих је „репелнт-1“, који је намењен за ометање беспилотних летелица и малогабаритних дронова, са акцентом на сузбијање читавих ројева мањих ваздухоплова.

Због напредних карактеристика, „репелент“ је у стању да аутоматски открије и онеспособи противничке дронове, чак и оне израђене од композитних материјала, малих димензија и са малим одразним површинама, на даљинама до 30 километара. Ово је омогућено тако што систем летелице открива преко њихових примопредајних сигнала, односно везе са оператером.

Када их открије, „репелент“ започиње са електронским ометањем њихових управљачких уређаја и сензора, као и сателитског система навигације, а могуће га је користити у свим метеоролошким условима, у опсегу температура од -45 до +50 степени Целзијуса, дању и ноћу.

„‘Репелент’ служи за ометање првенствено мањих дронова –  ФПВ дронова и дронова камиказа – али се може користити и за ометање беспилотних летелица. Могу да врше прекид сателитске везе, односно везе између управљачке станице и саме летелице„, рекао је уредник ТВ Фронт.

Вреди подсетити да је Србија са Руском Федерацијом 2021. уговорила и набавку још једног већ поменутог и знатно моћнијег система за електронско ратовање – „красухе“. Ипак, испорука овог система у догледној будућности неће бити могућа услед већ поменутих санкција и чињенице да је Србија, готово у потпуности (не рачунајући БиХ) окружена чланицама НАТО-а, са чиме се слаже и наш саговорник, преноси РТ Балкан.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: