Треба рећи да је 15. јанура 1998. године на инагурацији Мила Ђукановића на Цетињу на позив ДПС присуствовао и Војислав Шешељ

Пише: Јово Пејовић

Да стотине пута поновљена лаж не би постала истина, веома је важно истрајавати на расветљавању истине о догађањима након избора за Предсједника Републике Црне Горе 1997. године, коју ДПС упорно користи у јавности не би ли своју улогу у тим догађањима приписао другима.

Додатно расветљивање истине о овим дешавањима подгријавају излагања неких посланика у државном парламенту који у то вријеме нијесу ни били рођени или нијесу могли бити дио тих дешавања, а који се сврставају на страну оних партија и личности које на лажима креирају политичку сцену Црне Горе. Истине ради, неопходно је посјетити да је први круг предсједничких избора одржан 5. октобра 1997. године и да је предсједнички кандидат Момир Булатовић освојио 147 610 гласова, а предсједнички кандидат Мило Ђукановић 145 348.

Други круг предсједничких избора који је одржан 19. октобра 1997. године, обиљежила је брутална изборна крађа која се огледала у незаконитом упису на хиљаде грађана у бирачки списак између два изборна круга, гласању до раних јутарњих часова и застрашивању грађана од стране полиције и криминалних група. Ђукановић је освојио 174 745 гласова, а Момир Булатовић 169 257. Изборна крађа је била повод да грађани масовно изађу на протесте који су свој врхунац достигли 13. и 14. јануара 1998. године. Тог 14. јануара заједно са групом активиста из политичке групације Момира Булатовића вршио сам увид у изборни материјал у згради Скупштине општине Подгорица и том приликом смо установили велики број неправилности, што је упућивало да избори нијесу регуларни и да постоје необориви докази да се избори пониште. Тих дана су вршени невиђени притисци на један број до тада тврдих чланова РИКа и судија Уставног суда, од којих су неки на крају ипак поклекли. Након термина одређеног за преглед изборног материјала, придружио сам се мирном грађанском протесту и био у прилици да запазим неке детаље који су се показали исправним много година касније, када сам био у прилици да дођем до сазнања од људи блиских тадашњем режиму које се подударају са мојим запажањима. Постојао је план режима Мила Ђукановића и спонзора из вана да се мирни грађански протести морају растурити, како би 15. јануара на Цетињу била извршена инагурација Мила Ђукановића и тиме отишла слика у свијет да на улицама Црне Горе нема протеста.

Као и на свим протестима опозиције у то вријеме, режим је међу грађанима који су протествовали инсталирао велики број убачених провокатора из тајне полиције и њихових сарадника са задатком да изрежирају нереде као повод за интервенцију полиције. Тако су убачени провокатори тражили да се крене у протестну шетњу и стварали атмосферу да је организациони одбор протеста издао грађане. Провокације су постајале јаче како се ближила ноћ, што је био примарни план режима. Под тим притисцима попустио је и организациони одбор протестног скупа и позвао окупљене грађане да у миру прођу улицама Подгорице и поред зграде Владе. Док су грађани пролазили поред зграде Владе, режимски провокатори су каменицама кренули на зграду Владе чиме су испровоцирали учеснике протеста да крену за њима. Један од припадника МУПа је по утврђеном плану бацио експлозивну направу на групу полицајаца, што се срећом завршило без жртава.

Ово су били непосредни поводи да полиција гуменим мецима, бојним отровима и борбеним возилима крене на голоруке грађане и да започне растурање протестног скупа. Тако је од стране режима једна група провокатора упућена у Тузи, што је имало за циљ да се у јавности пошаље слика да су то учинили учесници протеста. Тако се ови догађаји и дан данас користе да би се држали у заваду Срби и Албанци, али како никада нијесмо сазнали имена људи из те колоне, јасно је свакоме ко зна како је функционисао режим Мила Ђукановића ко стоји иза ових дешавања и што је имао за циљ. Било би поштено да коначно и неко од непосредних учесника тог пакленог сценарија из бившег режима каже истину о тим дешавањима како би коначно отклонили све дилеме. Такође треба рећи да је тог 15. јанура 1998. године на инагурацији Мила Ђукановића на Цетињу на позив ДПСа присуствовао и Војислав Шешељ, предсједник Српске радикалне странке што сада покушавају да сакрију. Из свега овога грађани треба да извуку поуку да не треба вјеровати свему што политичари говоре у јавности, јер истине се крију далеко од јавности и касно се откривају, али ипак откривају, као и да се политичка пријатељства искључиво користе за једнократну употребу у зависности колико то пријатељство доноси користи у датом тренутку.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: