Трећа сеоба Срба мора бити – сеоба из градова у села!

Пише: др Рајко Петровић, научни сарадник Института за европске студије

Његошевски речено, српско село дуго времена није имало родитеља. Устав Републике Србије из 2006. године не познаје категорију села, већ насељена места. Споредна активност бројних министарстава Владе Републике Србије било је и бављење парцијалним сеоским проблемима, али је изостајао системски и мултидисциплинарни приступ српском селу.

Баш зато су као гром из ведрог неба одјекнуле речи нашег песника Љубивоја Ршумовића 2019. године након што је формиран Национални тим за препород села Србије – док је села и сељака, Србија ће бити јака! Србија је годину дана касније добила и Министарство за бригу о селу, прво такве врсте у историји наше земље, а част да буде први министар задужен за село припала је Милану Кркобабићи који је годинама уназад, иако тада министар без портфеља, држао у етру тему положаја села као питање од прворазредног националног економског, демографског и безбедносног значаја.

Ако би ме неко питао када смо као народ дигли руке од села, рекао бих одмах по смрти Милоша Великог Обреновића. Његов закон о окућници, који је штитио право сељака на неотуђиво домаћинство са кућом, окућницом и стоком поставио је још пре више од једног и по века темеље државне политике када је у питању село и сељак. Нема Србије без јаког села, нема јаког села без јаког сељака, а јак сељак иште да има своју кућу, окућницу, земљу и могућност да прода свој производ на тржишту. Министарство за бригу о селу је за прве две године трајања остварило запажене резултате управо у тим сегментима.

Додељено је преко 1.000 бесплатних сеоских кућа младима, пређена је магична цифра од 1.000 новоотворених задруга (уместо да их нестане пар стотина, што је био случај током 2000-их), додељени су бесплатни минибусеви брдско-планинским селима (јер живот на селу мора бити живот достојан човека 21. века, а тога нема без мобилности), држава је у Националном инвестиционом плану 2020-2025. одвојила 5 милијарди динара за 5.000 километара регионалних и локалних путева јужно од Саве и Дунава, обезбеђен је новац из кредита да 500 села добије бржи интернет… У фокусу пажње државне политике према селу мора бити, како је то истакао министар Кркобабић, жена – мајка, домаћица, сестра, нечија будућа супруга. Само ако оне, жене, буду хтеле да остану да живе и раде на селу, постоји шанса и за село и за целу Србију.

Да ли се српско село и даље суочава са проблемима и изазовима? Да и баш зато ће нам као држави и народу Министарство за бригу о селу требати и наредних 20 година. Уколико село постане уставна категорија, уколико се 200.000 хектара слободног државног пољопривредног земљишта уступи младим пољопривредницима (тако би њих 40.000 могло добити по 5 хектара, а исто толико добити и кров над главом јер број празних сеоских кућа у Србији које би држава могла да откупи и бесплатно им додели иде и до 200.000), онда ће село кроз неколико година сигурно стати на здраве хране.
У Црној Гори је коначно потписан Темељни уговор између њене Владе и Српске православне цркве, а премијер Дритан Абазовић је поручио да је време да се иде даље и да се ради на бољем животу грађана. Шта је битније и хитније него да, по узору на братску Србију, и Црна Гора формира своје министарство за бригу о селу, да оживи и Брда и Стару Херцеговину, а не да се сведе на Подгорицу, Никшић и Пљевља? Уколико се Влада и грађани Црне Горе определе за сарадњу са суседима у оквирима иницијативе Отворени Балкан, шансе за развој црногорског села, сигуран сам, биће увећане.

Довољно је поменути колико би то живот значило за Бошњаке, Муслимане и Србе у Старој Рашкој које је државна граница између Србије и Црне Горе неприродно поделила.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: