Треће вечери фестивала “Ћирилицом” уприличено гостовање писца Владимира Кецмановића

Треће вечери шестог књижевног фестивала „Ћирилицом“ на Тргу између цркава у будванском Старом граду синоћ је уприличено гостовање српског писца Владимира Кецмановића. Поред Кецмановића, у програму је учествовао и проф. др Горан Радоњић који је говорио о ауторовој прози, а разговор је модерирала Станка Рађеновић из Народне библиотеке Будве.

Професор Радоњић подсјетио је да је Кецмановић један од водећих и најчитанијих савремених писаца, те да у његовим књигама постоји много занимљивих особености. Истакао је да му се веома допадају наслови ауторових дјела, посебно издвојивши „Топ је био врео“ и „Као у соби са огледалима“ који су, према његовим ријечима, јако инспиративни, комплексни и необични. Кецмановић је, како је подвукао, од спољњег елемента до унутрашњих особина један особен глас.

„Кецмановић је неко ко ступа у дијалог са књижевном традицијом, а његова дјела дају нам и алтернативно виђење свијета, које из специфичног угла освјетљава како саму стварност, тако и начине мишљења и говорења о тој стварности. Код њега увијек постоји отвореност за различите жанрове, па и за такозване „ниске жанрове“ попут трилера и детективског жанра, а исто тако и за горуће, савремене теме попут рата и послијератног стања, те занимање за историју. Од окретања Стефану Немањи, нашим најдубљим корјенима, преко погледа на Гаврила Принципа на више начина, па до Јосипа Броза Тита, неки од кључних елемената историје су под лупом нашег аутора. У том смислу у неким од тих романа видио бих и надовезивање на прозу Драгослава Михајловића и цијелу традицију сказа. Имамо још једну вазну особину, а то су хумор и иронија. Један свијет који би се могао описати као гротескни, виђење свијета које треба да нам омогући да и сами себе погледамо новим очима“, казао је Радоњић.

Имајући у виду ауторов однос према Иву Андрићу, као једној од важнијих личности из наше књижевне и укупне историје, професор Радоњић посебно се осврнуо на Кецмановићево дјело „Као у соби са огледалима“, које се, сматра он, у ширем контексту надовезује на вишевјековну традицију.

„У једном интервјуу сам аутор каже да би се ова књига могла окарактерисати као збирка приповједака, а у неком ширем, постмодернистичком смислу могла би се видјети и као врста романа. Имајући у виду да сам се и сам трудио да афирмишем тај термин, ја бих посегао за појмом вијенац приповједака. Дакле, вијенац приповједака су књиге које представљају жанр у простору између приповјетке и романа, у смислу да приповјетке могу да се читају као заокружени текстови. Са друге стране, односи међу тим приповјеткама на различитим нивоима су такви да текстови чине цјелину вишег реда. И жанровски, ето нам неке врсте надовезивања на најбољу традицију наших писаца, која постоји још од Стефана Митрова Лјубише и „Причања Вука Дојчевића“, преко Борислава Станковића, а затим и Миодрага Булатовића, Драгослава Михајловића, Данила Киша, Борислава Пекића… Ја сам био у соби са огледалима, и сјећам се осјећаја удвајања тог свијета и размишљања о томе да је човјек ту децентриран и да не зна како да се снађе и орјентише. То би била и симболика свијета који је приказан у књизи. То је проза која избјегава експлицитни коментар, у којој је примат на ситуацијама и дијалозима, и у том погледу Кецмановићев фокус је био да се окрене писању сценарија, јер у многим ситуацијама је оно што је изговорено само наговјештај за оно што је кључна тема, а која није исказана до краја.“

Књижевник Владимир Кецмановић призаје да на почетку свог опуса није имао свјесног узора у нашим писцима све до романа „Топ је био врео“, гдје му је Андрић, иако га није имао директно у виду, био од пресудне помоћи да овај роман напише начин на који га је написао.

„Ту сам на најпрактичнији начин схватио шта значи снага баштине и традиције. Андрић је Босну описао толико детаљно и добро да ја нисам имао потребу да неке ствари објашњавам, јер је оно што је неречено и недоречено у великој мјери Андрић описао. Ја сам онда схватио да је „Топ је био врео“ један Андрић без рефлексије. Послије те књиге романи „Каинов ожиљак“ и „Осама“ су дјела која са њим имају директну везу. Немам уопште идеју да се такмичим са Андрићем, али мислим да тај дио баштине отвара могућости за иновације и нешто ново. У том смислу, не бих бјежао од директног приступа и у неким другим дјелима. Ви на традицију можете свјесно и несвјесно да се ослањате. И побуна против традиције је можда чак већа афирмација него приступање са директним поштовањем , или идолопоклонством“, истакао је Кецмановић.
Говорио је и о свом раду на пољу кинематографије, гдје је био ангажован као косценариста на серијама „Сенке над Балканом“ и „Државни слузбеник“.

„У писању се комплетни посао састоји у томе да сједите пред папиром и стварате свијет, док је у писањима сценарија то најмањи дио посла. Највећи дио посла се састоји у договорима у којима продуцент, редитељи схоwруннер и креатор серије бесконачно разговарају о томе како то треба да изгледа. Кад смо поменули „Сенке над Балканом“ и „Државног слузбеника“, то су двије потпуне крајности начина на који се ради. „Сенке“ смо радили у потпуном хаосу и бесконачно дуго, а „Службеник“ је рађен потпуно холивудски. Идеја је била да напишем комплетну серију, како ја хоћу, а онда долазе драматурзи и сценаристи и браинсторминг у којем ја нисам много учествовао. Разлика је само у томе што је технички сценарио лакше писати него прозу, али је на неки начин и досадно, јер серије захтијевају и конвенције. Има много неопходних баналности које потпуно умарају. Ја се осјећам као писац, а сценарио доживљавам као излет, а не своје примарно занимање“, навео је Кецмановић.

Аутор наглашава да су у раним годинама на њега пресудни утицај имао Кафкин „Замак“, а поменуо је и дјела „Гробица за Бориса Давидовича“ Данила Киша и „Сто година самоће“ Габријела Гарсије Маркеса. Иако постоји мишљење да ће редукција језика довести до смрти књижевности, Кецмановић је убијеђен да ће из таквог језика почети да се стварају врхунска остварења.

Истиче да се и сам игра тиме, уз напомену да је његов најрадикалнији такав покушај био у роману „Сибир“, што, према његовом мишљењу, од стране критике није било довољно примијећено.

Љубитељима писане ријечи препоручио је да читају Љосине романе „Разговор у катедрали“ и „Град и пси“, „Бог малих ствари“ Арундати Рој, „Велику свеску“ Аготе Криштоф, „Тунел“ Ернеста Сабата“. Владимир Кецмановић ради и на новом рукопису, који би се, како је казао, могао наћи пред читаоцима за пар мјесеци.

Владимир Кецмановић (Сарајево, 1972) дипломирао је на Филолошком факултету у Београду, на Катедри за општу књижевност са теоријом књижевности.

Објавио је романе: „Последња шанса“ (1999), „Садржај шупљине“ (2001),“ Феликс“ (2007), „Топ је био врео“ (2008), „Сибир“ (2011), „Осама“ (2015) и збирке приповједака „Зидови који се руше“ (2012) и „Као у соби са огледалима“ (2017). Са Дејаном Стојиљковићем објавио је роман „Каинов ожиљак“ (2014) и трилогију „Немањићи“: „У име оца“ (2016), „Два орла“ (2016) и „У име сина“ (2017). Објавио је и есејистичко-биографску књигу „Дас ист Принцип!“ (2014) и есејистичко-историографску књигу „Два крста и једна крв“ (2017). Са историчарем Предрагом Марковићем написао је књигу „Тито, поговор“ (2012).

Добитник је стипендије Фондације „Борислав Пекић“ и награда: „Бранко Ћопић“, „Меша Селимовић“, „Печат времена“, „Хит либрис“, „Витез српске књижевности“, „Перо Деспота Стефана“, „Крст Вожда Ђорђа Станимировића“, Велике награде Андрићевог института у Андрићграду за роман „Осама“, као и Андрићеве награде за причу „Ратне игре“ из збирке „Као у соби са огледалима“.

Кецмановићева проза доживјела је више филмских, позоришних и драмских адаптација и преведена је на енглески, француски, њемачки, украјински, мађарски, румунски језик…

Превод романа „Топ је био врео“ номинован је за награду „Дублин импацт“, која се у Даблину додјељује за најбољи роман на енглеском језику.

Сценариста је серијала „Сенке над Балканом“ и „Државни службеник“…

Владимир Кецмановић је стални колумниста листа Политика. Повремено пише за више медија у земљи и у окружењу. Власник је и уредник издавачке куће ВИА. Члан је књижевне групе П–70 („Проза на путу“) и Српског књижевног друштва.

Живи и ради у Београду.

Шести фестивал “Ћирилицом”, који организују Народна библиотека Будве и Удрузење издавача и књизара Црне Горе, биће настављен вечерас са почетком у 21 сати представљањем монографије о браћи Боцарић, под називом “Путници са кистом”. У програму учествују: ауторка Драгана Ивановић, Лјиљана Зековић и Снежана Ивовић. Фестивал “Ћирилицом” је на програму до 6. септембра, пише у саопштењу.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: