Тренутак када Руси поново спашавају Црну Гору прилика је да се подсјетимо како је Русију видио наш блаженопочивши митрополит

Прве руске вакцине, у форми хуманитарне помоћи Србије, стигле су јутрос у Црну Гору. Директне пошиљке из Русије очекују се сваког дана. Оне њемачке, Фајзерове, за које је бивша власт платила депозит, а нова чекала као Годоа, „кад ће не знамо“.

Наше мјесто у расподјели унапријед плаћених њемачких вакцина показује да смо у тој „великој европској породици народа“ грађани друог, или чак трећег реда, а за Русију и Србију смо били и остали браћа.

Одмах након избора нове владе Русија је била спремна да Црној Гори донира барем 30.000 вакцина (можда и цијелих 50.000 како је објавио ИН4С), те обезбиједи по повлашћеној цијени колико год нам још треба. Да је било до Русије, прве вакцине у Црну Гору би стигле крајем прошле године.

Крајем љета 2018. године, сам срео митрополита Амфилохија, који се дан раније вратио са исцрпљујуће посјете Латинској Америци. Замолио га да ми да интервју за Russia Beyond. Као из топа је прихватио, истичући да увијек драге воље говори за медиј са руским предзнаком.

Тренутак када Русија поново, као небројено пута раније у историји, спашава Црну Гору прилика је и да се подсјетимо како је Русију видио наш блаженопочивши митрополит:

„Наш народ Русију назива мајком. Она је била и остала једна од најзначајнијих православних земаља. Након пада Источно Ромејског царства (Византије) Русија је спасила православни исток. Русија је послије убиства цара Николаја и његове породице прошла кроз страшно совјетско распеће, али је ипак успјела да сачува своју душу и своју православну цркву.“

Од свих личности руске историје митрополит Амфилохије издвајао је последњег руског цара:

„Од свих руских царева који су били посвећени ослобођењу Балкана од турске окупације, посебну улогу одиграо је цар Николај Други, цар који је своје царство, свој и живот своје дјеце жртвовао за спас Србије. Не само да је ушао у рат да би заштитио Србију, већ је и 1916. године испоставио ултиматум савезницима да се српска војска и краљ Петар Карађорђевић морају спасити, а да уколико се то не деси, Русија ће потписати сепаратни мир са Њемачком и Аустроугарском. Тек након његовог ултиматума савезници су послали бродове који су српску војску пребацили на Крф.“

Сматрао је и да је „улога руског царства у стварању Црне Горе била је огромна у сваком погледу, не само у материјалној помоћи, већ и политичком покровитељству“ из чега изводи закључак: „Да није било Русије не би било Црне Горе Петровића и Црне Горе уопште.“

У наше вријеме митрополит Амфилохије високо је цијенио руску подршку на Косову и Метохији:

„Руско војно присуство на Косову и Метохији било је драгоцјено. Нажалост, убрзо је и отишла. Ваља истаћи да су команданти руске армије ту акцију наредили и практично спровели без знања предсједника Бориса Јељцина и тај подвиг треба да им служи на част. Штета је што руска војска и данас није на Косову и Метохији. Међутим, став Русије у СБ УН и другим међународним институцијама данас је такође веома драгоцјен, не само што не признаје тамошњу лажну државу, већ и што подржава српски народ у одбрани својих права.“

Упркос тешкој ситуација у којој се православна црква у Црној Гори налазила последњих година, која кулминира усвајањем Закона о слободи вјероисповијести и притисцима западних центара моћи на цариградског патријарха Вартоломеја да призна тзв. ЦПЦ, у спору Московске и Цариградске патријаршије митрополит Амфилохије имао је принципијелну позицију:

„Одлука о егзарсима у Украјини је управо наставак по много чему погубне политике патријарха Мелентија Четвртог Метаксакиса. Више од 300 година, тачније од 1686. године простор данашње Украјине налазио се под ингеренцијом Московске патријаршије, што нико није доводио у питање. Наша браћа у Цариграду морали би да схвате да ону улогу коју су имали у вријеме Византије одавно више немају. Цариградска патријаршија је и данас тотронос, првопрестолна црква, међутим то значи да она има право части, али не и власти. Цариградска патријаршија има право да иницира, али не и да доноси и намеће одлуке за свеправославни свијет. Како је стајало у канону Четвртог Васељенског сабора, епископ Византиона – Другог Рима, зато што се налази у престоници царства, гдје је и сједиште царског сената сикрита, има иста права као и епископ Првог Рима – римски папа.

Неки теолози у Цариграду данас постају заговорници новог папизма цариградског патријарха, што се покушава искористити и у односу Цариграда према Руској цркви. Ту нажалост има и уплитања политике, као што је било и у вријеме 20-их година и трагичних сукоба током Првог свјетског рата и оних који су непосредно услиједили и довели до пропасти руског царства. У данашњој Европи и Америци нажалост влада антируска идеологија, коју у некој мјери нажалост прихвата и Цариград. Наравно морамо бити свјесни да Цариградској патријаршији данас заиста није лако, међутим то овој институцији никако не даје за право да намеће у суштини политичке концепције.

Ја сам лично веома изненађен да патријарх Вартоломеј, теолошки образован човјек, који је докторирао на канонском праву, прихвата политику патријарха Мелентија Четвртог Метаксакиса.“

Однос западних земаља према православаљу митрополит Амфилохије оцијенио је следећим ријечима:

„Као и у 20-им година, евро-америчке политичке силе и данас имају за циљ да разбију јединство православља. Послије бурних историјских збивања током последњих неколико вјекова само је православна црква остала јединствена на простору гдје живе православни народи. Ово што се догађа у Украјини није добро, ни за саму Цариградску патријаршију која губи на свом ауторитету у православном свијету, а у исто вријеме не доприноси се превазилажењу раскола, већ се тај раскол продубљује без икакве сумње.

Данас су управо сатанске силе кренуле на православну цркву, једину институцију коју нису успјели да разоре ни Хитлер, ни Мусолини, ни бољшевици, ни титоисти. Са једне стране распирују раскол у Украјини, а у Црној Гори спремају отимање црквене имовине.“

Колико је блаженопочивши митрополит Амфилохије био поштован у Русији најбоље говоре ријечи водећих личности Руске православне цркве, патријарха Кирила.

„Остаће запамћен као светиљка, горућа и ужарена, као надарени теолог и надахнути проповједник, неустрашиви бранилац Свете Цркве Христове“ и митрополита Илариона:

„Његов боравак на челу Црногорско-приморске митрополије је епоха црквеног препорода у Црној Гори. Владика је успио да доведе у цркву много људи, да надахне хиљаде вјерника на самопожртвован рад у име духовног препорода Црне Горе. Захваљујући литијама у одбрани светиња које је он покренуо, свијет је видио како бије живо православно срце Црне Горе, то је постао светао примјер у размјерама цијелог хришћанског свијета, натерало је многе наше савременике да се замисле о вјери својих очева.“

Текст припремио политички аналитичар Игор Дамјановић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: