Тренутак у коме је Министарству културе и медија пао мрак на очи

Пише: Ранко Рајковић

За ових 30 година навикли смо се на културне производе зготовљене по рецепту ДПС-а. У свим умјетничким областима издашно је финансирана апологетика у чијем је фокусу била афирмација званичне државне политике и недодирљивости њеног несмењивог политичког вође.

И онда је сасвим случајно искрсла једна (не)наручена реченица у једној нарученој позоришној представи. Та субверзивна реченица је пријетила да баци сјенку на сва наша тродеценијска културна достигнућа. Секретаријат за културу и спорт главног града Подгорице и Министарство културе и медија Црне Горе на вријеме су осујетили опасну реченицу. Позоришна представа у којој се појављује застрашујућа реченица забрањена је још током пробе. Којом брзином и на који начин идеолошки мрак гаси свјетлости позорнице у Црној Гори можете прочитати у доњем тексту.

Да ли се мени обраћаш? Да ли се мени обраћаш? Да ли се мени обраћаш? (Are you talking to me? Are you talking to me? Are you talking to me?)

Није проблем што је у овој општој немаштини управа града Подгорице бацила 11 000 еура. Дешавало се то и много пута раније са много већим износима и у много сумњивијим околностима. Већи проблем од самог новца је то што Управа града Подгорице своје становнике, а има их преко 150 000, упорно покушава задржати у мрачном једноумљу. Предсједнику града и његовој сарадничкој екипи нико не може забранити да живе и дјелују у идолопоклонству али је неприхватљиво да своје идолопоклонство намећу граду са толико житеља поготово послије 30. августа 2020. године.

Управа града каже да разлог забране позоришне представе није идолопоклонство према лику предсједника њихове партије и наше државе већ непоштовање уговора. Златко Паковић позоришни режисер, писац и новинар из Београда с којим је Управа града склопила уговор тврди да је у питању цензура и покушај гашења умјетничких слобода.

Јуче је у медијима објављен дио текста представе који је по свему судећи узрок забрањивања представе. Сјећате ли се веома раширене филмске сцене у којој глумац стоји пред огледалом и разговара са замишљеном особом, односно вјежба оно што ће рећи тој особи. Као рецимо Роберт де Ниро у филму Таксиста.

Сцена је попраћена ријечима: “Да ли се мени обраћаш? Да ли се мени обраћаш?…” Слиједи пауза. Онда глумац упире прст према самом себи и више пута с изразом невјерице на лицу понавља замишљеном лику у огледалу: “Да ли се мени обраћаш? Да ли се мени обраћаш?

У представи Пјер Паоло Пазолини режира Страшни суд коју је од аутора и режисера Златка Паковића наручила управа града Подгорице дешава се нешто слично. Режисер Паковић изводи на сцену предсједника државе Мила Ђукановића. У интерактивној форми предсједник се обраћа режисеру комада ријечима које је режисер написао.

Мислим да би та, од стране Управе града забрањена реченица, оставила јак утисак на позоришне гледаоце уколико би се сцена с реченицом одиграла баш испред огледала. У стилу холивудских филмова предсједник би се обратио свом двојнику ријечима: Да ли се мени обраћаш? Да ли се мени обраћаш? Да ли се мени обраћаш…

“Да се, послије три деценије на власти, одрекнем власти и, притом, грозоморно, да лажно оптужим самога себе… Ја се, дакле, овдје кобајаги одричем и цјелокупне своје имовине – што оне која се, мањим дијелом, води на моје име, што оне која се, неупоредиво већим дијелом, води на ни сам не знам колико туђих имена”.

Због горње, дословне преписане реченице, коју је аутор и режисер представе намијенио лику предсједника Мила Ђукановића забрањена је позоришна представа плаћена 11 000 еура. Нема ништа ни чудно ни ново у томе што су цензуре вјеран пратилац тоталитарних режима. Kада изостану цензуре државних институција, наступају аутоцензуре чланова ДПС-а и њихових партијских медија.

Прошле године је црногорска штампа описала један такав, такође позоришни догађај који се збио у Никшићу. Подсјетимо се новинског извјештаја.

“Приликом прошлонеђељног извођења представе „Син“ Kраљевског позоришта „Зетски Дом“ у Никшићу, први човјек града Веселин Грбовић и и његова супруга Лидија, револтирани текстом и перформансом у првом дијелу представе, добацивали су глумцу Срђану Граховцу а потом у знак протеста напустили салу. Текст овог позоришног комада говори о држави у којој се није ратовало али се у њој гине од залуталих метака, о снијегу у јануару који изненади предсједнике и завије их на Бадње вече, о криминалцима из Будве и других градова Црне Горе.”

Све ово су више него очигледни примјери напада на слободу говора и што је још горе на слободу умјетничког изражавања. У Црној Гори држави кандидату за чланство у ЕУ ускраћивање слободе говора и умјетничког изражавања јавља се као посљедица култа личности.

Биће интересантно видјети како ће на угроженост слободе говора и умјетничког изражавања реаговати медијски гласноговорници ДПС-а попут Побједе, Портала Аналитика и сличних. Хоће ли поново замахати оном својом чувеном реченицом. Хоће ли и поводом забрањене позоришне представе, у свом познатом маниру “обавијестити еуропарламентарце, америчке конгресмене и сенаторе, као и европске и свјетске медије”*, о још једном нападу на Црну Гору који долази из Београда.

*Цитат је преузет из уобичајених обраћања ДПС медија својим евроатлантским партнерима

Ранко Рајковић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: