Трговина утицајем и политичком моћи: У име и на рачун

Пише: Р. Јеринић

Хорхе Алберто Коста е Силва је уважени психијатар. У Србији није познат по својим научним достигнућима иако је предсједник Удружења психотерапеута Бразила. Ако га неко и зна овдје, зна га као предсједника једног другог тијела. Ради се о Надзорном одбору некада највеће фабрике љекова у бившој Југославији, “Галенике” а.д. Од новембра 2017. године ова фабрика је у власништву бразилског фармацеутског произвођача ЕМС-а, који је у власништву породице Санчез. Или се бар тако чини.

Ако је вјеровати тамошњој штампи, господин Силва јесте интимус Санчезових и инолвиран је у пословне активности њихових компанија. Често су у такве послове уплетене и разне офшор компаније па онда не чуди што се у оквиру једне такве компаније нашло и његово име. У јануару 2017. године, тачније 12. јануара, на Острву Ман регистрована је компанија “Ланд инвестмент лимитед”. Пошто се ради о офшор зони, подаци о крајњим власницима компаније нису доступни, али је као име заступника наведено име господина Силве. Али је занимљиво да је у регистрационој пријави “Ланд инвестмент лимитеда”, као адреса представника и адреса преко кога се обавља кореспонденција, наведена београдска адвокатска канцеларија “Веселиновић”, коју води Невена Веселиновић. Занимљиво је и то што као адреса за пријем поште није наведена званична адреса на којој канцеларија послује, већ сасвим друга адреса, Дубровачка 14.

Некретнина на поменутој адреси је у својини Републике Србије и налази се у закупу. Наравно да није неуобичајено да се код пословног општења са компанијама из офшор зона користе посебна средства и да генерално због пореских третмана истих није згорег бити додатно обазрив, па стога претјерано не чуди измијештање адресе, колико је зачуђујућа друга околност. Како су уопште могли доћи у контакт господин Силва и адвокатска канцеларија “Веселиновић”. Поменути господин није баш често прије приватизације “Галенике” свраћао у Србију, чак је много чешће био гост у Црној Гори него у Београду, а и тешко је поверовати да би се за потребе пословања Силве и Санчезових и без икакве везе са аквизицијом “Галенике” уопште и ангажовала београдска адвокатска кућа.

Можда би се одговор могао крити у једној другој чињеници, а то је да је само неколико мјесеци раније у Луксембургу основана компанија “Глобепхарм”, у којој се такође не виде јасно власнички односи, али се као имена заступника појављују два врло интересантна имена. Једно је наравно име господина Силве, а друго је Станко Суботић, на овим просторима познатији као Цане. Сад већ ствари постају јасније, јер адвокатска канцеларија “Веселиновић” и Невена Веселиновић и те како имају везе. Разноврсне и постојане, али задржаћемо се засад само на оним чијом природом доминира пословни карактер. Суботић и Невена Веселиновић постају познаници и пословни партнери прије свега због “природне” заинтересованости Суботића за приступе врховима политичког одлучивања у Србији. С обзиром на то да је Невена Веселиновић у том тренутку била удата за кума предсједника Србије и да се у пословним београдским круговима трудила да остави утисак о себи као особи уз коју се везује моћ која потиче из поменуте врсте блискости, Суботићу се таква врста сарадње сигурно учинила примамљивом. Корист је двострука.

С једне стране је кроз блискост са адвокатицом демонстрирао и да је посредно или непосредно близак са људима од највећег поверења предсједника и с друге стране имао је могућност приступа информацијама из поменутих кругова. То што су те информације могле бити ограничене и приватног карактера, за Суботића су заправо биле предност. Таквим баратањем информацијама он је заправо стварао привид да је дио некаквог замишљеног унутрашњег круга око врха политичке моћи у Србији.

Веселиновићева је за Суботића обављала неке правне послове, везане за његову имовину у Србији. Некретнине на родном Убу и у Београду, затим различите врсте пословно-правног консалтинга у односима између његових компанија у Србији и иностранству, али је истовремено, пошто је и правни заступник компаније “Делта” Мирослава Мишковића, покушавала да се наметне као особа која би замрзнути конфликт између Мишковића и Суботића, стар више од деценије, окончала на обострано задовољство. Наравно, уз одговарајућу новчану надокнаду.

Засад је наша једначина јасна. Станко Суботић Цане је заједнички именитељ између Невене Веселиновић и господина Силве, али и даље остаје нејасна природа њиховог пословног односа. Приватизацијом “Галенике”, која је окончана новембра 2017. године, као нови власници земунске фабрике љекова појављује се бразилски ЕМС и као такав он је представљен српској јавности. Међутим, формални купац “Галенике” је компанија “Аелијус” из Луксембурга, чији су власници “Монтесеарцх” из Милана (ћерка фирма ЕМС Бразила) са 25 одсто и бразилска фирма “Гронин фарм” са 75 одсто. Иза власништва “Гронин фарма” се крије 13 различитих компанија и фондова које ће се вјероватно у некој ближој будућности повезати у једну тачку. Формално-правно ствари стоје на један начин, а суштински ситуација је мало другачија. У компанији “Аелијус”, која је власник “Галенике”, као овлашћена лица спомињу се Карл Лоран, Фредерик Мосо и Јуриј Стилман. Исти људи спомињу се и као овлашћена лица и у луксембуршкој компанији “Емерџинг маркет инвестмент” с.а., кровној компанији Станка Суботића. “Емерџинг маркет инвестмент” је нпр. власник београдске фирме “Посх “д.о.о., која је власник земљишта око Аеродрома “Никола Тесла” и коју је недавно купио концесионар аеродрома, француски “Ванси”.

Дакле, да се вратимо на суштинске односе. Колика је вјероватноћа да ће бразилски ЕМС контролу над фирмом која је купац “Галенике” препустити људима од највећег поверења Станка Суботића, осим ако он сам није учесник поменутог посла? Ако се ради о стриктним бизнис релацијама, вјероватноћа за тако нешто је равна нули. У озбиљном бизнису важи правило, онај који је власник, тај и управља. Дакле, људи од највећег повјерења Станка Суботића, што је логично пошто управљају његовим фирмом која је у одређеним тренуцима вриједила више милијарди долара, сад истовремено управљају и купцем “Галенике”. Логика намеће закључак.

Иста аналогија може се примијенити и на компанију са почетка текста “Ланд инвестмент лимитед”. А који то конкретан интерес може бити у питању, одговор се можда крије у првој ријечи имена компаније. Ланд – земља. У новембру ове године по уговору о приватизацији “Галенике” истиче забрана од двије године на располагање имовином субјекта приватизације. Након истека тог рока, нови власник “Галенике” има право да распродаје имовину предузећа без претходне сагласности државе Србије. Да таква намјера очигледно постоји, пошто је актуелно руководство “Галенике” већ подоста порадило на пренамјени земљишта из индустријског у грађевинско, тако да ће се убрзо плац од 38 хектара наћи на тржишту. Како сазнајемо, купаца већ има пошто је чешки инвестициони фонд АПС показао интересовање и дао оквирну понуду која износи скоро 100 милиона евра. Подсећамо, цијела “Галеника” је продата за 16 милиона евра уз обавезу враћања дуга банкама у висини од 25 милиона и 5,5 милиона евра инвестиција, значи укупно 46,5 милиона евра, а само земља вриједи вишеструко више.

Извор: Експрес

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: