Три историјска таласа национализма

Настављајући ову своју, не много обимну, студију, Андерсон залази у конкретан историјски ток стварања и развијања нације, чије је претпоставке претходно описао. Он разликује три фезе, или како их он зове „таласа“ историјског развоја национализма: 1) појава националних држава у Америци 18. вијека; 2)конституисање нација у Европи 19. вијека; и 3) одвојено преношење прва два модела или њихово међусобно комбиновање у смислу обрасца за ствараење националних ентитета у ваневропским срединама.

Први талас

Од пресудног значаја за разумјевање бројних, нама савремених појављивања феномена националног јесте Андерсонова анализа природе настанка нација на америчком континенту, у 18. вијеку. У најкраћем, образац за формирање националног осјећаја у овом случају нијесу били ни језик, ни крвно сродство, ни религиозни моменат-већ простор, територија. Границе старих административних јединица шпанских и португалских колонија, буквално су постале границе међу новим нацијама.Упућеност на одређену територију, и на одређене образовне, административне центре на тој територију, постала је конституент новог прекоокеанског идентитета етничких Шпанаца, Шкота, и сл. Чак ако је рођен макар и неколико дана пошто му се отац доселио из Европе, ту више није било повратка- креол никад више неће бити прави Шпанац, нити Шпанци из Европе могу бити њихови суграђани. Тако смо добили ситуацију, да етнички Шпанац или Италијан у Јужној Америци, губи идентитетску везу са својим најближим сродницима у Европи, а проналази национално заједништво са америчким индијанцима који живе на простору његове административне цјелине. Ево још неких, бриљантних Андерсонових запажања на ову тему:

„На ред долази незаобилазна чињеница, да је до почетка 18. вијека штампа у шпанској Америци била ријетка и строго контролисана од краља и цркве, а да у 18. вијеку, долази до експанзије штампе (преко 2000 наслова), међу, суштински већ одвојеним креолима. (Лик Б. Френклина је тако незаобилазна тачка сјеверноамеричког национализма.) Тако ће нпр. новине Каракаса (Венецуела), на почетку сасвим аполитично, поред редовних вијести из Европе, највише баратати подацима попут, ред вожње бродова, цијене робе у некој области, вјенчање мјесних богаташа, постављење новог бискупа и сл. Ствара се замишљена заједница међу читаоцима којима тај брод, они младенци, овај бискуп, те цијене-припадају.“

„Америка (Тринаест колонија на атланској обали), је имала стицај околности којим је сачувала име –Америка-, и повезаност једне велике и разнолике територије у једну државу-један национализам. Колоније са Истока су једна складна и функционална цјелина, изнутра проткана трговинским саобраћајем блиских лука, солидним штампарским системом…итд. Ово политичко језгро касније је гутало огроман, претходно ничим уређен простор тзв. Дивљег Запада, и уносило га у себе. Да је у 18. Вијеку, нпр. у Калифорнији постојала већа англофона заједница-попут оне у Канади, ова би се према источним колонијама однијела као Перу према Аргентини – и, претпоставља Андерсон, створила би сасвим другу државу. Опет, и тако складнија од осталих, америчка заједница трпјела је класична дезинтеграциона искушења попут Грађанског рата (сто година послије Декларације о независности), који тако личи на онај који је поцијепао Велику Колумбију, или Уједињену покрајину Ла плату, средином 19.вијека – на више садашњих јужноамеричких држава.

Други талас

Крај ере покрета за национално ослобођење у Америци, поклапа се са почетком доба национализма у Европи. Овдје ће, за разлику од Америке, језици (национални штампани језици) бити од кључне идеолошке и политичке важности.

Европа 19. вијека је поприште великог реда лексикографа, граматичара, филолога, а њихова енергична активност постала је кључни елемент при обликовању европских национализама. У истом смислу стоји и констатација да је процват школа и универзитета био показатељ процвата национализма, тј. ове институције су биле најосвјешћенија зборишта национализама. Крајем 18. и почетком 19. вијека, готово сви источно-европски народи издају своје Ријечнике и Граматике народног говора. Низ примјера из 19. вијека ….Срби, Хрвати, Словенци, Украјинци, Финци… а веома сликовит је примјер раздвајања норвешког од данског писаног језика тек у 19. вијеку, иако су сво вријеме имали различит (из)говор. Ту су и национални композитори, такође у истом вијеку…Чеси, Пољаци, Мађари, Норвежани…

Унификација заједнице једне области путем народног, говорног језика утицала је и на понашање бројних владарских кућа, а нарочите проблеме у том погледу доживјеће Хабзбурговци. Они су средином 19. вијека, латински замијенили њемачким, међутим и такво наметање њемачког изгледало је другима као анти-мађарско, или анти-словенско. А кад су покушали умирити Мађаре увођењем мађарског, нарушавали су унификацију и вријеђали Њемце. Сличне главобоље имали су и Отомани у Турској. Пратећи ове језичке унификације својих заједница бројне европске монархије крећу се према сопственој националној идентификацији, која им је до тада била страна. Романови откривају да су Руси, Хановерани да су Енглези, Хохенцолерни да су Њемци итд… Овим су они учврстили пољуљани легитимитет, који је прије почивао на наводној сакралности и пукој древности. Међутим, овим су настале и нове опасности за монархе- постајући Њемцима или Иранцима, цар или шах су постајали једни од многих, који нпр. могу бити смјењени због издаје сународника, што се и десило кајзеру Виљему Другом и Рези Пахлавију, иако је нпр. у доба врхунца династије то било незамисливо. Кога или шта су могли издати стари монарси?

Тако настају „службени национализми“ којима поједине столице унификују друштва којима владају и одржавају власти над подручјима (вишејезичним и мултиетничним) која су њихови преци сабрали још од средњег вијека. Овај национализам династија јавио се као реакција на револуције које су протутњале Европом у првој половини 19. вијека. Служио је као нека „камуфлажа“, да би се остало на власти. Он је конзервативна, реакционарна политика, прерађена према моделу спонтаних народних национализама маса, који јој претходе.

Трећи талас

Е сад, ријеч-двије о Андерсоновим тумачењима национализама у европским колонијама Азије и Африке. Чињеница да је империјални национализам (у суштини службени=државни=онај креиран од врха династије) оптерећен сљедећим стварима: 1) непроходношћу становништва колоније до њеног центра, 2) непријемчивошћу народних језика службеној употреби, 3) нескладом између нације и династије (мађаризирани Словак, или јапанизирани Корејанац никад неће управљати Пештом или Токијом). Зато је он је имао карактер лажног, вјештачког у колонизираним срединама, али и у односу матице према тим истим колонизираним ( „карактер мађионичарског трика“ – гледаоци слуте и откривају подвалу, мађионичар зна за подвалу ). О томе најбоље говори једнодушност са којом су народне масе матице презреле „губитак“ колонија у 2. половини 20. вијека. Овдје су једино двор и аристократија жалили, а њихов жал је, према Андерсону, био театралан.

Ово су претпоставке за јављање трећег таласа стварања модерних нација. Послије Првог Свјетског рата, нестале су династије, а оне ријетке преживјеле утопиле су се у модел националних држава. Створена је Лига нација, и од тада је легитимна интернационална норма управо – национална држава. У бројним не-европским нацијама, преузиман је већ израђен модел национализма, који је имао елементе свега већ поменутог-језик метрополе кео официјелни (по угледу на Америку), горљиви популизам (по угледу на Европу), и орјентисаност на врло дириговано провођење одређених политика (по угледу на службени национализам династија). Отуда се у политикама „изграђивања нације“ нових држава препознаје искрени, народни ентузијазам, али и систематски вјештачки идеолошки труд политичких управа да путем медија, школа и сл. Спроведу ( „угурају“ или „учитају“ ) национализам у масе. Ова смјешаност принципа на којима су настале је донекле узрок и извјесне недовршености ових нација ( стални ратови око несигурних граница све до данас и сл. ). Код ових је јако уочљив изоморфизам територијалног опсега сваког од њих са опсегом пређашњих административних јединица прошлих империја. Креолски грађани и домороци, врхунац свог службеног успона могли су везати само за административни центар своје провинције – будуће нације. На том ангажовању, професионалном али и егзистенцијалном, свакако дубоко емотивном, – јављао се осјећај заједништва са људима који су окупљени око истог центра. Нарочито је важно нагласити да се почетком 20. вијека повећава физичка покретљивост све већег броја народних маса. Друго, службени национализам је из најпрактичнијих могућих разлога ( јер му је требала армија чиновника који нијесу могли сви бити из матице, па ни из редова креола ), ширио мрежу и број ових који су ангажовани око једног центра, и који се крећу и преплићу унутар једне регије.

Примјери Југоисточне Азије и Африке су они из, како их Андерсон назива, последњег таласа, национализама 20. вијека, који се одликују својом модуларношћу. Иза њих су већ најмање три различита облика оствареног национализма, у периоду од вијек и по прије њих.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: