Три приче о истом

Пише: Емило Лабудовић

Прича прва:
Прича иде овако. Један пастир, ходајући за стадом у мразни дан, наиђе на смрзнуту змију. Витка, шарена, истуреног двоглавог језика, лежала је склупчана у самртном загрљају са жилама једне клеке. Сажали се пастир на њу, узе је и стави себи у њедра, да је згрије. Кад змија дође себи и живну, уједе га за срце. Умирући, пастир је упита: „зашто си ми нанијела зло кад сам ја теби добро учинио“? „Ништа лично, рече змија, свјесна сам ја твога добра, али ово је моја природа“. И отпуза у грм.

Прича друга:
Млади славуј, тек пустивши свој умилни, баршунасти глас, загледа се у пупољак руже, умивен јутарњом росом која се, попут расутих дијаманата, љескала на његовом као крв црвеном изданку. И заљуби се на први поглед. Слетје на пупољак и отцвркута му најљепшу мелодију које му је грло давало. Славуј је пјевао без престанка, пупољак се, мамљен сунцем, развијао и претварао у ружу, све љепшу и љепшу. Једног јутра, усред пјесме, славуј се трже и цикну од бола. Из ноге му се појави мали клобук крви, а на пупољку се, са крвавим трагом на врху, шепурио трн. Славуј се измаче и настави пјесму.
Али, из јутра у јутро, трнова је било све више, а мјеста за стајање све мање. Славуј није одустајао. Трпио је, крварио је, али је пјевао и пјевао. Једног јутра, немавши више где да слети, славуј се пружи по већ расцветалом пупољку и обгрли га крилима. Крв је сада лила на све стране. Умирући славуј још једном погледа своју прву и једину љубав, а умјесто гласа из ока му кану суза. Пупољак, гледајући његово већ охлађено тијело, прошапута сам за себе: жао ми је, али трње је моја природа“!

Прича трећа:
Примио га је у странку још „зеленог“, али пуног елана и снова. Слутио је у њему квалитет који ће једном, мајсторском руком клесан, израсти у снажну политичку громаду. Видјевши га као свог политичког сина и наследника, коме ће, једном, оставити и име и странку, гурао га је у прве редове, на сцену, за микрофоне, пред телевизијске камере. Кад год је требало да нешто каже, препуштао је то њему. А он је из дана у дан, од избора до избора, растао и стасавао. Гледајући га како, размахан као Цицерон, влада сценом и блиста, осјећао је у себи радост оца над успјехом сина. Аплаузима и овацијама којима су га обасипали придодавао је свој, за три децибела јачи од других.
Једног дана, у напону снаге и успјеха, изабраник га уједе за руку којом га је хранио. „Идем, рече, овдје ми је већ тијесно, а зову ме тамо гдје ћу моћи да снажније размахнем своја крила“. Ћутао је, гледајући га право у очи које су већ биле туђе и далеке. „Колико те тамо плаћају“, проциједи кроз зубе, настојећи да му глас не задрхти? „Више него довољно“, одговори му он, и додаде: „а то је, признао то ти или не, смисао и природа овога чиме се бавимо“!
Дуго је још, нијем и изгубљен, гледао у врата кроз која су нетом зашли сви његови снови, наде, планови и очекивања. А онда се одједном сјети прве од ове три приче, на коју га је толико пута упозоравала мајка, и промрси кроз зубе: „можда је тачна она латинска да је човјек човјеку вук, али је још тачнија она да је син оцу најчешће змија“! А онда се, по ко зна који пут у животу, сјети и очевог наука: „шта год да те снађе, остани на стази праштања и на страни добра“! И остаде.
Не знам колико ове три приче имају смисла и везе једна са другом, али, ако имају, свака сличност је намјерна.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: